Између клавира и бокса

Гаврило Азиновић је радни век провео радећи у РТС, на филму, а приватно као да нема посла којим се није бавио. Са усхићењем истиче да цео његов богати живот почиње и деценијама траје у некада култном београдском кварту – Црвеном крсту. У Улици Бојанској, којoj je до данас остао веран...

Деда Гавре Азиновића био је срески начелник, демократски посланик, опозиционар тадашњем режиму, али и власник рудника злата "Леце", код Медвеђе. Његов отац Фрања, Хрват, родом из Коњица, био је судија у Лебану, тако да је Гавра рођени Лесковчанин. У повојцима, са годину дана 1939. долази у Београд, у кућу коју је деда купио на Крсту, у Бојанској, још у време када су се тамо зелениле пољане и гајио кукуруз. Гавра каже да је православац, а његова сестра католкиња. Његов деда, такође Гаврило, није дозвољавао да му се ћерка уда за Хрвата, али је на крају ипак попустио и благословио уз услов да мушко дете буде православац. Како је домаћин куће заповедио – тако је и било.

Бојански сокак на Крсту налазио се на низбрдици и тадашњи клинци упамтили су га у зимској идили, грудвању и санкању. Иначе, у њему је, касније, изграђено и прво атомско склониште у граду. Ту улицу су 1950. године из Бојанске прекрстили и назвали по Мати Видаковићу, народном хероју из Лике. Гаври је још као дечкићу, како се сећа, било жао да се скине табла на којој је писало Бојанска. Данас се често нашали да није имао трошкова кад је пре три лета враћен стари назив његовог сокачета.

– Кад сам био дете Крст је био крај у који су људи избегавали да свраћају. Наводно, зато што је ту живела искључиво радничка класа. Зато сам од малих ногу навикао да живим и комуницирам са тим људима. Моји су били мало имућнији. Био сам добар ђак, па ме мама уписала да учим клавир, а играо сам и тенис... У комшилуку су биле просторије популарног боксерског клуба "Раднички", а у то доба је у окружењу Возаревог крста у моди било физичко доказивање, углавном песничењем... Није ми ђаво дао мира и одем у "Раднички", сакријем рукавице испод зимског капута – а слажем мајку да сам отишао на час клавира.

Чим је млађани Гаврило навукао боксерске рукавице и крочио у ринг, видело се да је талентован... На Омладинском првенству Београда 1955. године победио је дотадашњег омладинског првака Југославије, Цицвару Мишића, а у "Политици" је осванула несвакидашња вест: "Гимназијалац са Крста постао првак Београда и истукао машинбравара, великог Мишића". Тако су се сви другари из краја уверили да је Гавра, без шале, добар боксер. Разни типови хтели су лично да се увере у то, па су долазили на "пробу" терасе биоскопа "Авала", иза његове куће. Када је Гавра доцније на рингу још тројицу, четворицу нокаутирао – био је некрунисани краљ Крста.

Није помагало ни то што је мајка сазнала из "Политике" да њен љубимац губи време међу конопцима... Брже-боље ставила је дамски шешир на главу, дотерала се и одјурила у клуб да изгрди тренере: "Како можете да ми одвлачите дете које није ни оца упамтило, а још има и астму...".

Гаврилу није преостало ништа друго, него да се повуче у боксерску илегалу. Тих година био је сувоњав и имао 57 килограма... Одбоксовао је у рингу 55 званичних мечева: три пута био првак Београда, два пута окитио се сениорским одличјем и једном постао јуниорски шампион града.

– Није мој живот у Бојанској пролазио само у знаку племените вештине, иако је у пречнику на само петсто метара око Возаревог Крста живело осам савезних капитена у разним спортовима, као и тројица савезних тренера. Па где то још има? Стремили су "крсташи" и путевима културе и нису пропуштали ниједну такву приредбу која се дешавала у граду. Младост сам, између осталог, проводио у Београдском драмском позоришту, као и предворју биоскопa "Авала" (који су смештени у истој згради, тик иза моје куће) – где смо јурили тапкароше и удварали се девојчицама. У Београдском драмском сам почео да статирам и у безброј представа играо епизодне улоге, што је касније било опредељујуће на моје студирање. Била је огромна част бити у друштву и на сцени са: Цицом Перовићем, Оливером Марковић, Бајом Бајчићем, Дебом Поповићем, Радетом Марковићем, у оно време још епизодистом Зораном Радмиловићем... На наговор Миленка Маричића уписао сам ФДУ, али не глуму – него организацију. По завршетку Академије отишао сам на филм и први у којем сам радио био је "Моја луда глава" (1970), у режији Вука Вуча, са Дуњом Ланго у главној улози.

У то време Гаврило се осећао као прави шмекер, и био је, како нам је рекао, веома узбуђен, јер је уз све поменуте глумчине упознао, дружио се и ценио их, као и они њега, прослављене каскадере: Бату Каменог, Звонцета, Чеду, Пигија... Осим тога, био је веома близак и са ортацима из генерације, легендарним: Стевицом Марковићем, Војом Живцем, Легионаром, Мишком Милошевићем...

– Дух младих Београђана тада је красило дружење, возили смо веспе, терали моду – монтгомерце, шушкавце и мантиле, омиљени спортисти и, коме се год пружила шанса, путовања... Први пут сам добио пасош и изашао из Југославије 1958. године, захваљујући "Звезди" која је тада била милицијски клуб. Отишли смо на турнеју у Италију. Када сам се вратио са шушкавцем и "брдом" жвака – био сам прва фаца у крају. Иначе, док сам боксовао награђивали су нас ситним џепарцем и плаћали ручак у "Мадери". Годину дана сам јео само бечку шницлу и никад ништа друго, па кад ми је данас неко помене – дође ми да га ишамарам.  Кад су "крсташи" силазили у варош на провод – одлазили смо у култни "Кафе Теразије", где смо могли да видимо ондашње спортске и друге звезде: Сашу Геца, Ику Панајотовића, Зорана Миладиновића, Мишка Бојовића, Драгослава Шекуларца, Илију Митића, а ту је своју метеорску певачку каријеру као хармоникаш започео Тозовац. Певали су Џими Станић, Драган Токовић, Бимо Маљевић...

Сада кад у седмој деценији живота дани некако брже лете, него као у лепршавој и патинираној младости на Крсту, како упоредити овај култни кутак града – некад и сад. Крст, како се Гаврило Азиновић, између осталог, са боемском сетом сећа, није више оаза мира и локалног дружења пајташа из краја. Умро је, рецимо, "Јухор", култна крчма где су генерације одрастале и почеле прва пића да пију, не постоји клуб у Савременом позоришту– кафана "Рудо"... Сад ничу неки нови кафићи, али ова његова генерација, како казује, није за то, а многи који су били срж Крста – отишли су Богу на исповест.