MNOGO SE IZVINjAVAMO

Predsednik Srbije je formirao vojni kabinet i simbolički osnažio tim koji mu pomaže. Pored velikog broja savetnika za razne stvari, kod Borisa Tadića su stigli i vojnici. Tako se u reprezentativnoj udobnosti dvora sastavlja vrhovna komanda koja se zasad ne može razmetati sa mnogo moći.

Za šefa države to je važan posao, pokušaj da se sačuva jedan jak simbol vlasti. Iz bliske prošlosti se nasleđuje sve što je uspelo da preživi: neki ljudi, protokoli, navike, predsednička harizma, transfer vlasti i inercija vladanja. Vojni kabineti su neizbežni ukras reprezentativne vlasti. Oni su veza između struke i vrhovne komande (gde ona postoji). Ili samo rudimentarni ostatak sjaja, tamo gde je stvarna moć na nekom drugom mestu.

Kabineti se bave odlikovanjima, postavljenjima, unapređenjima, međunarodnim vojnim vezama. Vojnim protokolom u kome sudeluje predsednik. Njegovim izlaganjima koja mogu biti vezana za vojnu struku. I naravno, savetima u okviru vojnih ovlašćenja šefa države. Ali i vrhovnog vojnog ponašanja i stajlinga. Ovaj naš ne nosi maršalsku uniformu, ali da je ima, kabinet bi mu predlagao šta da obuče. Sada je posao lakši, bar za jedan komplet: Srbija nema mornaricu, belo odelo nosi samo zastavnik Lazar Ristovski.

Predsednik Srbije se često sreće sa vojnicima. Odlazi na vežbe, lično je spreman da se uveri u borbenu moć jedinica. Taj ugodni posao mu olakšava prethodna dužnost: bio je ministar odbrane. Iz te pozicije je video sve što su mu pokazali, svu moć i nemoć iscrpljene srpske vojne sile. Sva zaostajanja, siromaštvo i tehnološku nemoć, praznu kasu i čitavu armiju beznadežnih vojnih beskućnika. Kao ministar vojni, Boris Tadić je bio uveren da smo pred vratima partnerstva. Bili smo tada, i sada smo, ali ta se porta pred našim nosem ne otvara.

No, svejedno, nada nas ne napušta. Kao ministar, Tadić je tvrdio da su reforme daleko odmakle. Kao predsednik države uspeo je da vidi kako one još nisu ni započele. Srbija je dobila svoju vojsku mehaničkom deobom sa Crnom Gorom, a nijedna tegoba nije otklonjena. Svejedno, predsednik je posle jedne vežbe govorio "o izvozu bezbednosti".

Ta kreativna sintagma je novi model projektovanog ponašanja srpske vojske. Ako smo dobro razumeli, ideja je uglavnom filozofska, a ne praktična. Teško je izvoziti, pa možda i prodavati bezbednost drugima, ako je naša toliko rovita. Ali, u svetu je mnogo opasnijih mesta nego što je nervozni Balkan, pa je možda u tome naša prednost: učili smo na lošim iskustvima, prenesimo ih tamo gde je još gore. Gde je bolje, niko nas neće slušati, kao što ni do sada nije.

U raspodeli moći, u licitiranju šta je čije u samostalnoj Srbiji, najteže je ministru Zoranu Stankoviću. Sedi u srpskoj vladi, jer je njen preuzeti član, a nema pravo glasa. Koštunica mu je šef, kao što i priliči premijeru. Ali, kad god Stanković objavi prirodnu lojalnost prvom ministru, javlja se predsednik države. I tada kaže da nema dvojstva u komandovanju vojskom, i da se zna ko je vrhovni komandant. A to je, kaže se (po ustavu), predsednik Srbije.

Tako je onomad ministar vojni, razapet između dva velika šefa, jedva uspeo da se iskobelja iz svoga javnog gafa. A on je, naravno, nastao kao posledica odnosa prema izvršnoj vlasti. Posle jedne vežbe, patolog je kazao da će nekakav specijalni antiteroristički odred biti "izvučen" iz nadležnosti Generalštaba, i potčinjen premijeru.

E sad, iz Andrićevog venca br. 1. javili su da to ne može tako, i da se zna ko je vrhovni komandant. Lično je Boris Tadić kazao da neće dopustiti "dvojstvo u komandovanju". A tada je Stanković učinio novi gaf: izvinio se zbog greške. Ali, nije objasnio gde je ona!

Čitanje Ustava, krojenog Po meri jednog čoveka, ipak pokazuje bar dve važne stvari: prvo, nigde nema funkcije vrhovnog. Drugo, "komandovanje oružanim snagama u ratu i miru", odnosi se na policiju i "prostornu komponentu", odnosno TO. Kad je pisan taj papir, Milošević je bio u velikom strahu od JNA, pa je ustavna nadležnost nad teritorijalcima bila lukavi otklon u velikoj tenziji između srpske policije i jugoslovenske armije.

Dok se ne napiše novi ustav, biće još nesporazuma i svađa. Ipak, ovde izvršna vlast drži vojsku pod svojom šakom, ali se ne trudi da polemiše sa glagoljivim kabinetom predsednika države. Iz vlade nema obrazloženja o titulama vrhovnog, niti o fanfarama i počastima. Koji dan posle referenduma, Koštunica je rasformirao inače fantomski fond za reforme, i najurio Obrena Joksimovića sa vojnog imanja. Sve armijske pare i imovinu Dinkić čvrsto drži pod svojim ključem.

Tako ispada da će vojna muzika svirati počasti onome koji plati. Dinkić je obećao veći budžet, pristojne plate i stanove, bolju budućnost za srpske vojnike. A ipak, još ne videsmo Koštunicu da prima stroj garde! Zna se ko je vrhovni. Ako ništa drugo, vojni kabinet predsednika Srbije to mora podrobnije da objasni: gde je moć nad vojskom, i odakle ona potiče. Stanković je tu za svaki slučaj, da se izvini kome treba.