МНОГО СЕ ИЗВИЊАВАМО

Председник Србије је формирао војни кабинет и симболички оснажио тим који му помаже. Поред великог броја саветника за разне ствари, код Бориса Тадића су стигли и војници. Тако се у репрезентативној удобности двора саставља врховна команда која се засад не може разметати са много моћи.

За шефа државе то је важан посао, покушај да се сачува један јак симбол власти. Из блиске прошлости се наслеђује све што је успело да преживи: неки људи, протоколи, навике, председничка харизма, трансфер власти и инерција владања. Војни кабинети су неизбежни украс репрезентативне власти. Они су веза између струке и врховне команде (где она постоји). Или само рудиментарни остатак сјаја, тамо где је стварна моћ на неком другом месту.

Кабинети се баве одликовањима, постављењима, унапређењима, међународним војним везама. Војним протоколом у коме суделује председник. Његовим излагањима која могу бити везана за војну струку. И наравно, саветима у оквиру војних овлашћења шефа државе. Али и врховног војног понашања и стајлинга. Овај наш не носи маршалску униформу, али да је има, кабинет би му предлагао шта да обуче. Сада је посао лакши, бар за један комплет: Србија нема морнарицу, бело одело носи само заставник Лазар Ристовски.

Председник Србије се често среће са војницима. Одлази на вежбе, лично је спреман да се увери у борбену моћ јединица. Тај угодни посао му олакшава претходна дужност: био је министар одбране. Из те позиције је видео све што су му показали, сву моћ и немоћ исцрпљене српске војне силе. Сва заостајања, сиромаштво и технолошку немоћ, празну касу и читаву армију безнадежних војних бескућника. Као министар војни, Борис Тадић је био уверен да смо пред вратима партнерства. Били смо тада, и сада смо, али та се порта пред нашим носем не отвара.

Но, свеједно, нада нас не напушта. Као министар, Тадић је тврдио да су реформе далеко одмакле. Као председник државе успео је да види како оне још нису ни започеле. Србија је добила своју војску механичком деобом са Црном Гором, а ниједна тегоба није отклоњена. Свеједно, председник је после једне вежбе говорио "о извозу безбедности".

Та креативна синтагма је нови модел пројектованог понашања српске војске. Ако смо добро разумели, идеја је углавном филозофска, а не практична. Тешко је извозити, па можда и продавати безбедност другима, ако је наша толико ровита. Али, у свету је много опаснијих места него што је нервозни Балкан, па је можда у томе наша предност: учили смо на лошим искуствима, пренесимо их тамо где је још горе. Где је боље, нико нас неће слушати, као што ни до сада није.

У расподели моћи, у лицитирању шта је чије у самосталној Србији, најтеже је министру Зорану Станковићу. Седи у српској влади, јер је њен преузети члан, а нема право гласа. Коштуница му је шеф, као што и приличи премијеру. Али, кад год Станковић објави природну лојалност првом министру, јавља се председник државе. И тада каже да нема двојства у командовању војском, и да се зна ко је врховни командант. А то је, каже се (по уставу), председник Србије.

Тако је ономад министар војни, разапет између два велика шефа, једва успео да се искобеља из свога јавног гафа. А он је, наравно, настао као последица односа према извршној власти. После једне вежбе, патолог је казао да ће некакав специјални антитерористички одред бити "извучен" из надлежности Генералштаба, и потчињен премијеру.

Е сад, из Андрићевог венца бр. 1. јавили су да то не може тако, и да се зна ко је врховни командант. Лично је Борис Тадић казао да неће допустити "двојство у командовању". А тада је Станковић учинио нови гаф: извинио се због грешке. Али, није објаснио где је она!

Читање Устава, кројеног По мери једног човека, ипак показује бар две важне ствари: прво, нигде нема функције врховног. Друго, "командовање оружаним снагама у рату и миру", односи се на полицију и "просторну компоненту", односно ТО. Кад је писан тај папир, Милошевић је био у великом страху од ЈНА, па је уставна надлежност над територијалцима била лукави отклон у великој тензији између српске полиције и југословенске армије.

Док се не напише нови устав, биће још неспоразума и свађа. Ипак, овде извршна власт држи војску под својом шаком, али се не труди да полемише са глагољивим кабинетом председника државе. Из владе нема образложења о титулама врховног, нити о фанфарама и почастима. Који дан после референдума, Коштуница је расформирао иначе фантомски фонд за реформе, и најурио Обрена Јоксимовића са војног имања. Све армијске паре и имовину Динкић чврсто држи под својим кључем.

Тако испада да ће војна музика свирати почасти ономе који плати. Динкић је обећао већи буџет, пристојне плате и станове, бољу будућност за српске војнике. А ипак, још не видесмо Коштуницу да прима строј гарде! Зна се ко је врховни. Ако ништа друго, војни кабинет председника Србије то мора подробније да објасни: где је моћ над војском, и одакле она потиче. Станковић је ту за сваки случај, да се извини коме треба.