Paralelni svet

Sed­nem pred mo­ni­tor, kao pred ka­kva ču­do­tvor­na sve­tle­ća vra­ta. Sa­mo se pre­pu­stim, pru­žim ru­ke i – pro­đem. Be­žim u pa­ra­lel­ni svet. Mo­ra da je ta­ko i u ra­ju – pro­zrač­no, mir­no, s la­ga­nom mu­zi­kom... – gde ovo­ze­malj­ski pro­ble­mi na­mah pre­sta­ju. Ne­ma še­fa, oba­ve­za, ra­ta kre­di­ta, po­ra­za od Austra­li­je u fud­ba­lu... A i že­na i sin su sva­ko u svo­joj so­bi. Ćer­ka kod dru­ga­ri­ce. Ba­ka kod dru­žbe­ni­ce. Ne­ma džan­gri­za­nja, ne­ma ci­ma­nja. Fan­ta­zi­ja!

Na­do­hvat su mi da­le­ki gra­do­vi, no­vi­ne, ma­ga­zi­ni, knji­ge, fo­to­si bi­lja­ka i ži­vo­ti­nja, trop­ske obla­sti, va­si­o­na... A tu su i – vir­tu­el­ni pri­ja­te­lji. Sa ne­ki­ma od njih sam od­ra­stao, ali su nam se sta­ze odvo­ji­le. Po­sle mno­go go­di­na po­no­vo se su­sre­će­mo na ne­kom od „ka­fea” na In­ter­ne­tu. Is­pri­ča­mo no­ve vi­ce­ve o pla­vu­ša­ma i pan­du­ri­ma, pri­se­ti­mo se ka­ko je ne­kad bi­lo. Ti­pu­je­mo šta će bi­ti. Klju­ca­mo nok­ti­ma po tip­ka­ma, ta­sta­tu­ra sa­mo pre­de.

Ve­ći­na sa­go­vor­ni­ka su ne­znan­ci – po­se­ti­o­ci saj­to­va na ko­ji­ma i sam vi­sim, oso­be iz di­gi­tal­nog, mog taj­nog ži­vo­ta.

Oni su „du­ho­vi” na glo­bal­noj mre­ži. Ni­kad ne spa­va­ju, ve­či­to sve­tle nji­ho­ve ze­le­ne tač­ki­ce na ekra­nu, a ume­sto ime­na, ti li­ko­vi ko­ri­ste ši­fru. Ni­je ih bri­ga ka­ko je ko ob­u­čen, da li je vi­sok, ka­kva mu je fri­zu­ra i oda­kle se ja­vlja: s Ba­no­vog br­da, iz So­fi­je, ili Van­ku­ve­ra. Va­žna je je­di­no igra: za­jed­nič­ko be­ža­nje od su­ro­ve re­al­no­sti.

Naj­o­da­ni­ji mi je Apo­lon 16 – ne pro­pu­šta pu­ca­či­nu po la­vi­rin­ti­ma igri­ce „za­gri­zi me­tak”. Bi­je­mo se sva­ko­dnev­no, sa­ti­ma. A re­dov­no fler­tu­jem sa An­dro­me­dom. Kao i nje­na ime­nja­ki­nja, su­sed­na ga­lak­si­ja na­šeg Mleč­nog pu­ta, i ona ume da me oba­sja iz­nu­re­nom sve­tlo­šću, no­stal­gi­jom i ša­la­ma. Za­mi­šljam da je tip Skar­let Jo­han­son i pa­dam u ne­svest kad po­mi­slim da sam se, od dva­de­set mi­li­o­na ak­tiv­nih ko­ri­sni­ka na mre­ži, baš ja s njom zbli­žio...

„Ori­o­ne, po­ve­di me...” zo­ve, a ja se pri­mamko ma­li. Pr­sti mi se raš­ču­ka­ju sto na sat: „Dra­ga An­dro­me­da, sti­žem...”

Kad se „iz­ma­zi­mo”, na­va­lim da sre­đu­jem krel­ca od Apo­lo­na. Tu­čem ga ne­mi­lo­srd­no, po ne­ko­li­ko pu­ta. Ju­če sam mu ba­cio bom­bu u na­ruč­je, da­nas ga „mag­nu­mom” pro­bu­šio na pet me­sta, ali ne mož’ ga ubi­ti, ko da je sa­mi Val­ter – pa­da, usta­je, na­sr­će...

Tvr­do­glav je Apo­lon, po to­me smo slič­ni, i za­to ga mno­go vo­lim. Ma­lo­pre je naj­zad us­peo da me raz­ne­se: ja mu pra­vio sa­če­ku­šu iza ćo­ška, a onme cep­nuo bu­me­ran­gom sa eks­plo­ziv­nim pu­nje­njem...

Pi-pi­i­ip! Sti­že mi mejl! Pi­sam­ce od že­ne iz su­sed­ne so­be: „Šta ka­žeš da iza­đe­mo ma­lo u šet­nju. Za kom­pom smo vi­še od 14 sa­ti, pro­đe vi­kend. Klin­džo­se­ra ra­tu­je od pet­ka, a su­tra će ceo dan da mu bu­de mu­ka. Ako ova­ko na­sta­vi­mo, ne gi­ne nam kli­ni­ka za od­vi­ka­va­nje od In­ter­ne­ta... Če­kam vas u hod­ni­ku za tri mi­nu­ta.”

Pro­sle­đu­jem po­ru­ku si­nu u deč­ju so­bu. Usta­jem. Sva­ka ko­ska me bo­li.

Na­la­zi­mo se u pred­so­blju. Ble­di. Is­pi­je­ni. Iz­la­zi­mo ne­si­gur­nim ko­ra­ci­ma u noć.

– Vi­di­te li one zve­zde iz­me­đu obla­ka... To je Ori­on, to jest Lo­vac, mo­ja in­spi­ra­ci­ja... – bu­šim pr­stom ne­bo ko­je se od­ma­ra od let­nje ki­še.

– I moj pri­ja­telj sa ne­ta... Stal­no če­tu­jem sa ne­kim pod tim ime­nom. Pod­se­ća me na te­be kad smo se upo­zna­li... – re­če že­na.

– Ti si An­dro­me... – za­u­stih za­pre­pa­šćen.

– E, da ne za­bo­ra­vim! – pre­se­če me ona. – Kad smo kod Lov­ca, ne bi bi­lo lo­še da uju­tru skok­neš do pi­ja­ce, ulo­viš ne­što za ru­čak i u po­šti pla­tiš ra­ču­ne. Ne znam ka­ko će­mo, znaš da smo u de­be­lom mi­nu­su... – pla­ni­ra su­tra­šnje oba­ve­ze. Stvar­nost nas je po­no­vo zgra­bi­la svom sna­gom.

Sin pre­ki­de maj­ku: – E, ta­ta, da vi­diš ka­ko sam li­ka ko­ji se ta­ko pred­sta­vlja cep­nuo va­tre­nim bu­me­ran­gom! Pu­ko sam od sme­ha kad je zvi­juk­nuo pre­ko kro­va... Fi­i­i­ju­u­uu! Je­dva če­kam da na­sta­vi­mo fajt!

– Mo­je če­do, Apo­lon 16... Ume­sto „uži­vo”, igra­mo se na glo­bal­noj mre­ži... – pro­ša­pu­tah.

Ja­ta zve­zda žmir­ka­ju nad Be­o­gra­dom. Jed­na se ot­ka­či i sur­va u pro­va­li­ju iz­me­đu obla­ka. Na­pre­žem se da za­mi­slim že­lju, ali kao da mi je ne­što po­pi­lo mo­zak: ne mo­gu ama baš ni­čeg da se se­tim.

Dar­ko Ka­le­zić