Паралелни свет

Сед­нем пред мо­ни­тор, као пред ка­ква чу­до­твор­на све­тле­ћа вра­та. Са­мо се пре­пу­стим, пру­жим ру­ке и – про­ђем. Бе­жим у па­ра­лел­ни свет. Мо­ра да је та­ко и у ра­ју – про­зрач­но, мир­но, с ла­га­ном му­зи­ком... – где ово­зе­маљ­ски про­бле­ми на­мах пре­ста­ју. Не­ма ше­фа, оба­ве­за, ра­та кре­ди­та, по­ра­за од Аустра­ли­је у фуд­ба­лу... А и же­на и син су сва­ко у сво­јој со­би. Ћер­ка код дру­га­ри­це. Ба­ка код дру­жбе­ни­це. Не­ма џан­гри­за­ња, не­ма ци­ма­ња. Фан­та­зи­ја!

На­до­хват су ми да­ле­ки гра­до­ви, но­ви­не, ма­га­зи­ни, књи­ге, фо­то­си би­ља­ка и жи­во­ти­ња, троп­ске обла­сти, ва­си­о­на... А ту су и – вир­ту­ел­ни при­ја­те­љи. Са не­ки­ма од њих сам од­ра­стао, али су нам се ста­зе одво­ји­ле. По­сле мно­го го­ди­на по­но­во се су­сре­ће­мо на не­ком од „ка­феа” на Ин­тер­не­ту. Ис­при­ча­мо но­ве ви­це­ве о пла­ву­ша­ма и пан­ду­ри­ма, при­се­ти­мо се ка­ко је не­кад би­ло. Ти­пу­је­мо шта ће би­ти. Кљу­ца­мо нок­ти­ма по тип­ка­ма, та­ста­ту­ра са­мо пре­де.

Ве­ћи­на са­го­вор­ни­ка су не­знан­ци – по­се­ти­о­ци сај­то­ва на ко­ји­ма и сам ви­сим, осо­бе из ди­ги­тал­ног, мог тај­ног жи­во­та.

Они су „ду­хо­ви” на гло­бал­ној мре­жи. Ни­кад не спа­ва­ју, ве­чи­то све­тле њи­хо­ве зе­ле­не тач­ки­це на екра­ну, а уме­сто име­на, ти ли­ко­ви ко­ри­сте ши­фру. Ни­је их бри­га ка­ко је ко об­у­чен, да ли је ви­сок, ка­ква му је фри­зу­ра и ода­кле се ја­вља: с Ба­но­вог бр­да, из Со­фи­је, или Ван­ку­ве­ра. Ва­жна је је­ди­но игра: за­јед­нич­ко бе­жа­ње од су­ро­ве ре­ал­но­сти.

Нај­о­да­ни­ји ми је Апо­лон 16 – не про­пу­шта пу­ца­чи­ну по ла­ви­рин­ти­ма игри­це „за­гри­зи ме­так”. Би­је­мо се сва­ко­днев­но, са­ти­ма. А ре­дов­но флер­ту­јем са Ан­дро­ме­дом. Као и ње­на име­ња­ки­ња, су­сед­на га­лак­си­ја на­шег Млеч­ног пу­та, и она уме да ме оба­сја из­ну­ре­ном све­тло­шћу, но­стал­ги­јом и ша­ла­ма. За­ми­шљам да је тип Скар­лет Јо­хан­сон и па­дам у не­свест кад по­ми­слим да сам се, од два­де­сет ми­ли­о­на ак­тив­них ко­ри­сни­ка на мре­жи, баш ја с њом збли­жио...

„Ори­о­не, по­ве­ди ме...” зо­ве, а ја се при­мамко ма­ли. Пр­сти ми се раш­чу­ка­ју сто на сат: „Дра­га Ан­дро­ме­да, сти­жем...”

Кад се „из­ма­зи­мо”, на­ва­лим да сре­ђу­јем крел­ца од Апо­ло­на. Ту­чем га не­ми­ло­срд­но, по не­ко­ли­ко пу­та. Ју­че сам му ба­цио бом­бу у на­руч­је, да­нас га „маг­ну­мом” про­бу­шио на пет ме­ста, али не мож’ га уби­ти, ко да је са­ми Вал­тер – па­да, уста­је, на­ср­ће...

Твр­до­глав је Апо­лон, по то­ме смо слич­ни, и за­то га мно­го во­лим. Ма­ло­пре је нај­зад ус­пео да ме раз­не­се: ја му пра­вио са­че­ку­шу иза ћо­шка, a онме цеп­нуо бу­ме­ран­гом са екс­пло­зив­ним пу­ње­њем...

Пи-пи­и­ип! Сти­же ми мејл! Пи­сам­це од же­не из су­сед­не со­бе: „Шта ка­жеш да иза­ђе­мо ма­ло у шет­њу. За ком­пом смо ви­ше од 14 са­ти, про­ђе ви­кенд. Клин­џо­се­ра ра­ту­је од пет­ка, а су­тра ће цео дан да му бу­де му­ка. Ако ова­ко на­ста­ви­мо, не ги­не нам кли­ни­ка за од­ви­ка­ва­ње од Ин­тер­не­та... Че­кам вас у ход­ни­ку за три ми­ну­та.”

Про­сле­ђу­јем по­ру­ку си­ну у деч­ју со­бу. Уста­јем. Сва­ка ко­ска ме бо­ли.

На­ла­зи­мо се у пред­со­бљу. Бле­ди. Ис­пи­је­ни. Из­ла­зи­мо не­си­гур­ним ко­ра­ци­ма у ноћ.

– Ви­ди­те ли оне зве­зде из­ме­ђу обла­ка... То је Ори­он, то јест Ло­вац, мо­ја ин­спи­ра­ци­ја... – бу­шим пр­стом не­бо ко­је се од­ма­ра од лет­ње ки­ше.

– И мој при­ја­тељ са не­та... Стал­но че­ту­јем са не­ким под тим име­ном. Под­се­ћа ме на те­бе кад смо се упо­зна­ли... – ре­че же­на.

– Ти си Ан­дро­ме... – за­у­стих за­пре­па­шћен.

– Е, да не за­бо­ра­вим! – пре­се­че ме она. – Кад смо код Лов­ца, не би би­ло ло­ше да ују­тру скок­неш до пи­ја­це, уло­виш не­што за ру­чак и у по­шти пла­тиш ра­чу­не. Не знам ка­ко ће­мо, знаш да смо у де­бе­лом ми­ну­су... – пла­ни­ра су­тра­шње оба­ве­зе. Ствар­ност нас је по­но­во згра­би­ла свом сна­гом.

Син пре­ки­де мај­ку: – Е, та­та, да ви­диш ка­ко сам ли­ка ко­ји се та­ко пред­ста­вља цеп­нуо ва­тре­ним бу­ме­ран­гом! Пу­ко сам од сме­ха кад је зви­јук­нуо пре­ко кро­ва... Фи­и­и­ју­у­уу! Је­два че­кам да на­ста­ви­мо фајт!

– Мо­је че­до, Апо­лон 16... Уме­сто „ужи­во”, игра­мо се на гло­бал­ној мре­жи... – про­ша­пу­тах.

Ја­та зве­зда жмир­ка­ју над Бе­о­гра­дом. Јед­на се от­ка­чи и сур­ва у про­ва­ли­ју из­ме­ђу обла­ка. На­пре­жем се да за­ми­слим же­љу, али као да ми је не­што по­пи­ло мо­зак: не мо­гу ама баш ни­чег да се се­тим.

Дар­ко Ка­ле­зић