Kako „naučiti” apsolutni sluh

Mu­zi­ka pred­sta­vlja je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih vi­do­va mo­žda­ne gim­na­sti­ke. Ova ne­ma­te­ri­jal­na umet­nost do­pri­no­si raz­vo­ju pro­stor­nih, mo­to­rič­kih, ver­bal­nih, ma­te­ma­tič­kih i vi­zu­el­nih spo­sob­no­sti kod de­ce, ali i od­ra­slih lju­di. Ova na­iz­gled po­zna­ta te­o­ri­ja do­dat­no je raz­ra­đe­na na Al­de­bur fe­sti­va­lu mu­zi­ke ko­ji se ovih da­na odr­ža­va u isto­i­me­nom en­gle­skom gra­di­ću.

Za raz­li­ku od kla­sič­nog uče­nja, mu­zi­ka na ne­po­sre­dan i kom­plek­san na­čin po­ma­že mo­zgu da raz­vi­je uro­đe­ne i po­bolj­ša ste­če­ne ve­šti­ne po­je­din­ca. Iako se kog­ni­tiv­na psi­ho­lo­gi­ja već de­ce­ni­ja­ma ba­vi fe­no­me­nom uti­ca­ja mu­zi­ke na čo­ve­ko­ve ve­šti­ne, um i in­te­lekt, i da­lje sa si­gur­no­šću ni­je utvr­đe­no na ko­ji na­čin se to od­vi­ja. Gru­pa en­gle­skih na­uč­ni­ka sa Fi­li­pom Bo­lom na če­lu ovih da­na u okvi­ru ra­di­o­ni­ca na Al­de­bur fe­sti­va­lu po­ku­ša­va da od­go­vo­ri na ne­ka od pi­ta­nja ko­ja se ti­ču ovog fe­no­me­na.

U ni­zu is­tra­ži­va­nja is­pi­ta­ni­ci su, iz­me­đu osta­log, be­le­ži­li svo­je re­ak­ci­je na raz­li­či­te mu­zič­ke aran­žma­ne (pr­ven­stve­no kla­sič­ne mu­zi­ke), upo­tre­bu rit­ma i har­mo­ni­je, mu­zič­ke struk­tu­re i for­me. Ta­ko­đe, be­le­že­ne su i nji­ho­ve spon­ta­ne emo­ci­o­nal­ne re­ak­ci­je, kao i ko­or­di­na­ci­ja i re­ak­ci­ja ru­ku, oči­ju i uši­ju. Po­seb­na pa­žnja obra­ća­la se na nji­ho­ve re­ak­ci­je na ta­ko­zva­ne mu­zič­ke gre­ške, me­to­du ko­ju je uspe­šno is­tra­ži­vao Ser­gej Pro­ko­fjev u pr­voj po­lo­vi­ni 20. ve­ka.

Za raz­li­ku od ne­kih uvre­že­nih shva­ta­nja da mu­zi­ka raz­vi­ja sa­mo po­sto­je­će men­tal­ne spo­sob­no­sti kod lju­di, ova is­tra­ži­va­nja po­ka­za­la su da ona na čo­ve­ka uti­če kao što to či­ni pli­va­nje u fi­zič­kom smi­slu. Da­kle, ak­ti­vi­ra­ne su sve gru­pe mi­ši­ća, ri­zik od nus­po­ja­va i ne­že­lje­nih efe­ka­ta go­to­vo da i ne po­sto­ji, a mo­guć­nost po­vre­de je sve­de­na na mi­ni­mum.

Ljud­ski mo­zak je mo­žda i ve­ća ne­po­zna­ni­ca od bes­kraj­nog uni­ver­zu­ma u ko­me se na­la­zi­mo, iz­ja­vio je ne­dav­no Bol, ko­ji je upra­vo ob­ja­vio knji­gu „Mu­zič­ki in­stinkt”, u ko­joj po­ku­ša­va da pri­bli­ži fe­no­men uti­ca­ja mu­zi­ke na ljud­ski mo­zak. Bol je je­dan od ured­ni­ka bri­tan­skog ma­ga­zi­na „Pri­ro­da”, jed­nog od naj­ce­nje­ni­jih i naj­sta­ri­jih na­uč­nih ča­so­pi­sa te vr­ste u sve­tu.

Po­seb­no je za­ni­mlji­vo da su ova is­tra­ži­va­nja (u po­je­di­nim slu­ča­je­vi­ma ko­ri­šće­no je i sni­ma­nje mo­zga is­pi­ta­ni­ka CT i MR ske­ne­ri­ma) po­ka­za­la ka­ko ap­so­lut­ni sluh ne mo­ra bi­ti na­sle­đen.  Ra­ni­je stu­di­je, spro­ve­de­ne to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka i po­čet­kom no­vog mi­le­ni­ju­ma, već su po­ka­za­le da su po­je­di­na de­ca ko­ja su mu­zi­kom po­če­la da se ba­ve ve­o­ma ra­no bi­la u mo­guć­no­sti da „na­u­če” ap­so­lut­ni sluh.

Ne­ke od te­o­ri­ja ko­je su pod­stak­nu­te ili po­no­vo oži­vlje­ne na ovom fe­sti­va­lu su i da bi se mu­zi­ka, ma­kar po­sred­no, u bu­duć­no­sti mo­gla ko­ri­sti­ti u le­če­nju de­ge­ne­ra­tiv­nih i auto­i­mu­nih bo­le­sti kao što su Par­kin­so­no­va i Al­chaj­me­ro­va bo­lest ili mul­ti­pla skle­ro­za.

A. Čo­la­ko­vić