Molitva za plitak džep u hramu kineskog „šo-ping mo-la”

Oni koji redovno pazare u Kineskom tržnom centru u Bloku 70, kažu da ovaj prostor poznaju kao svoj džep. Tačno znaju gde će naći ono što im treba, sa kime mogu da se cenjkaju, a koga od „tvrdih pregovarača” valja zaobići.

Ljudi koji pak prvi put dođu u ovaj hram robnog šarenila, koji već godinama „cenovnom politikom” prati spuštanje životnog standarda, imaju utisak da su se našli u lavirintu u kome se naizgled bez reda i smisla, tiskaju prodavci i kupci. Već na prilaznim trotoarima naslagane su kutije sa svakojakom odećom i obućom, igračkama, plastičnim cvećem, raznim alatima, posuđem... Najmanje sat vremena je potrebno samo da se obigraju prilazi zgradi, čija je i sama fasada okićena izloženim odelima za 2.000 dinara, šeširima, košuljama, kaiševima, čarapama, vešom i ostalom tekstilnom galanterijom.

Nenavikli na adete koji vladaju u ovom „šo-ping mo-lu” prepoznaju se i po tome što su se u Blok 70 zaputili automobilom. Neiskustvo će platiti satima bezuspešnih pokušaja da nađu parking među okolnim zgradama, koje su stanari ili preventivno obezbedili lancima i katancima, ili su ih već svojim kombijima zaposeli kineski preduzetnici. Iz njih se iz naručja u naručje, živim lancem, iznose kese i kartonske kutije pune robe.  

Čim se novi artikli istresu na gomilu u neki od lokala ili ispred njega, kupci nahrupe u nadi da će za male pare obući sebe i članove porodice, ili opremiti domaćinstvo.

Ono što je sigurno, ovde se može pazariti jevtino, a ako ste kupac koji ne insistira previše na kvalitetu, sva je prilika da ćete se zadovoljni vratiti kući. Sezonska ponuda je naročito bogata:

naočare za sunce svih boja i oblika koštaju oko 150 dinara, tu je i širok izbor letnjih papuča po ceni od 100 do 350 dinara, kupaći kostimi ne prelaze trista dinara, torbe za plažu su četiristo, a za marame će trgovci galantno reći: „daj šta daš”. (/slika2)

Na izlazu, žena poznanici zadovoljno pokazuje pazarene stvari iz pune torbe – oklagiju, jednodelni i dvodelni kupaći kostim, kinesku vazu, papuče za muža, šoljicu za čaj, veš za celu porodicu i roze haljinu sa šljokicama za ćerku tinejdžerku – sve za hiljadu dinara.

Cene su, primetno, više u novoj od dve zgrade ovoga kompleksa. Verovatno su u cenovnike ugrađeni troškovi nešto većeg komfora, pristojnije opremljenih lokala i sistema ventilacije. U novoj zgradi Kinezi su uglavnom uposlili ovdašnje devojke i momke, pa je i sporazumevanje lakše.

Veterani kupovine u Kineskom centru nude opkladu „u poneku paru” da se krpicama odavde pune i rafovi butika po gradu. Pa ko voli po višestruko većoj ceni – neka tamo izvoli. Pomenute poznavaoce prilika u „novobeogradskoj Kini” prepoznaćete po tome što sa sobom ne vuku kese pune robe, slalom kroz hodnike i sluđene kupce voze bez žurbe, kao da imaju sve vreme ovoga sveta. A mnogi izgleda i imaju.

Za sve koji su ovde došli na celodnevni šoping, otvoreni su kafići, radnje brze hrane, kineskih „specijaliteta”, palačinkarnice, menjačnice, a ko bi da sreću okuša i mimo trgovačke sfere, tu je elektronski rulet...

Lj. Perović