Nestrpljiv da ruča

 Nikola dolazi u Svratište jer ima sve što na ulici nema: hranu, vodu, presvlake... Jedan je od mnogo dece koja u Svratištu nalaze sigurnost, mir i predah od nevolja sa kojima se suočavaju. A njih, na ulicama grada u kome žive, ima. Naučili su da budu napolju, retko kada su sa porodicom svi na okupu, osim u toku noći. A i tada mnogi stižu u Svratište jer nemaju gde da se sklone od muka...

Na pitanje da li ide u školu šeretski kaže:

– Ne idem. Kako da idem kada je raspust?

Završio je drugi osnovne škole, sad će u treći. Uspešan je u matematici, ali i srpski polako savladava da bi nastavio školovanje i pobegao od siromaštva.

Uhvatio se za stomak. Vaspitačica ga pita da li ga boli. Odgovara potvrdno.

– Gladan sam.

Zbog gladi ga boli stomačić. Savija se sve više i pita koliko je sati i da li će uskoro ručak. Vaspitačica klima glavom potvrdno i pokazuje mu na kuhinju u kojoj deca žurno postavljaju sto. Sva su, manje ili više, ogladnela.

Pitam Nikolu kada je prethodno jeo.

– Juče.

– Da li si sinoć večerao?

– Ne. Nisam imao šta da jedem.

– Da li si doručkovao?

– Nisam.

I dalje se drži za stomak.

– Od juče u podne ništa nisam pojeo. Tada sam ručao ovde i od tada ništa.

Da nema Svratišta gde bi ovaj jedanaestogodišnji romski dečak mogao da pojede toplu supu, pečenu piletinu i krompir, kolač ili čokoladu?

Deluje mrzovoljno. Psiholog, koja se zatekla da popriča s decom koja žive i rade na ulici da bi im pomogla u rešavanju životnih teškoća, pita ga zašto je neraspoložen.

– Nisam neraspoložen, samo umoran. Veoma rano sam ustao. Nisam mogao da spavam. Mučila me glad.

Ima dve sestre i brata. Starija sestra ga je i dovela u Svratište, saznala je od drugarica. Srećan je što može da dođe bez problema kad god poželi, jer je otvoreno danonoćno, a zna dobro da ga ovde uvek rado primaju.

Živi u trošnoj straćari koja ne može da se nazove kućom. Roditelji mu se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina, jer nemaju školu i ne mogu ništa drugo da rade. Uzeli su se mladi i rodili decu.  

Mlađi Romi sada već dobro razmisle da li treba stupiti u brak sa petnaest, šesnaest godina ili je bolje to učiniti kasnije. Deca koja dolaze u Svratište tako i misle: ne treba žuriti. Potrebno je sačekati da budeš sposoban da nosiš teret života u porodici. Vide da svakodnevica može da bude lagodnija ako se steknu radne navike, izuči škola i nađe stalan posao.

Nikola još ne zna čime će da se bavi kad poraste. Toliko je ogladneo da mu je teško da govori, a kamoli da razmišlja o tome.

– Videću. Ima vremena. Prvo da ručam, onda ću razmisliti i čim budem smislio, reći ću ti.

Snežana Prljević

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”