Нестрпљив да руча

 Никола долази у Свратиште јер има све што на улици нема: храну, воду, пресвлаке... Један је од много деце која у Свратишту налазе сигурност, мир и предах од невоља са којима се суочавају. А њих, на улицама града у коме живе, има. Научили су да буду напољу, ретко када су са породицом сви на окупу, осим у току ноћи. А и тада многи стижу у Свратиште јер немају где да се склоне од мука...

На питање да ли иде у школу шеретски каже:

– Не идем. Како да идем када је распуст?

Завршио је други основне школе, сад ће у трећи. Успешан је у математици, али и српски полако савладава да би наставио школовање и побегао од сиромаштва.

Ухватио се за стомак. Васпитачица га пита да ли га боли. Одговара потврдно.

– Гладан сам.

Због глади га боли стомачић. Савија се све више и пита колико је сати и да ли ће ускоро ручак. Васпитачица клима главом потврдно и показује му на кухињу у којој деца журно постављају сто. Сва су, мање или више, огладнела.

Питам Николу када је претходно јео.

– Јуче.

– Да ли си синоћ вечерао?

– Не. Нисам имао шта да једем.

– Да ли си доручковао?

– Нисам.

И даље се држи за стомак.

– Од јуче у подне ништа нисам појео. Тада сам ручао овде и од тада ништа.

Да нема Свратишта где би овај једанаестогодишњи ромски дечак могао да поједе топлу супу, печену пилетину и кромпир, колач или чоколаду?

Делује мрзовољно. Психолог, која се затекла да поприча с децом која живе и раде на улици да би им помогла у решавању животних тешкоћа, пита га зашто је нерасположен.

– Нисам нерасположен, само уморан. Веома рано сам устао. Нисам могао да спавам. Мучила ме глад.

Има две сестре и брата. Старија сестра га је и довела у Свратиште, сазнала је од другарица. Срећан је што може да дође без проблема кад год пожели, јер је отворено даноноћно, а зна добро да га овде увек радо примају.

Живи у трошној страћари која не може да се назове кућом. Родитељи му се баве сакупљањем секундарних сировина, јер немају школу и не могу ништа друго да раде. Узели су се млади и родили децу.  

Млађи Роми сада већ добро размисле да ли треба ступити у брак са петнаест, шеснаест година или је боље то учинити касније. Деца која долазе у Свратиште тако и мисле: не треба журити. Потребно је сачекати да будеш способан да носиш терет живота у породици. Виде да свакодневица може да буде лагоднија ако се стекну радне навике, изучи школа и нађе сталан посао.

Никола још не зна чиме ће да се бави кад порасте. Толико је огладнео да му је тешко да говори, а камоли да размишља о томе.

– Видећу. Има времена. Прво да ручам, онда ћу размислити и чим будем смислио, рећи ћу ти.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”