Kuća od blata

 Vratima Svratišta približava se crnomanjasti dečak u majici i kratkim pantalonama koje su juče, kada je odavde odlazio, bile bele kao sneg, a sad su – u duginim bojama. Fleka do fleke od farbe.  Dominiraju crvena i žuta. Žuri što pre da stigne jer je sunce upeklo, znoji se i želi da se okupa i presvuče, da bude čist kako ga u Svratištu obično i viđaju. Svi ga znatiželjno posmatraju i pitaju se zašto je tako obučen. Prva sam se usudila da ga pitam šta je radio kada je tako lepo „obojio” odeću. Umoran, odgovara:

– Krečio sam kuću.

– Imaš kuću? Pravu? Od cigala?

– Da je bar takva bilo bi super, ali nije.

Upitala sam ga da li je to možda baraka, a on odmahnu rukom i odgovori:

– Ma nije ni baraka. Od blata je.

– Koliko ima prostorija?

– Jednu. Malu i tesnu za sve nas. Bolje nemamo.

Suvišno bi bilo pitati ovog dečaka krupnih crnih očiju kako je živeti u takvoj nazovi kući. Kaže da je teško. Nema ni struje ni vode.

– Znaš li kako je živeti u njoj? Nikako. Ne samo da je od blata već je i daleko od grada, moram da pređem  Pančevački most, u Revi je, tamo se nalazi romsko naselje.

Krečiti na trideset pet stepeni nije nimalo lako ni pravim molerima, a kamoli dečaku koji tome nije vičan.

Umoran je, oznojen, mokra majica mu se prilepila za telo. Ogladneo je.

U Svratište su ga doveli drugari iz kraja sa kojima deli sudbinu romskog siromaštva. Nema nijedan dan škole, ne poseduje dokumenta, ni zdravstvenu knjižicu. Zato se i kaže da su to pravno nevidljiva deca.

Na pitanje da li bi voleo da ide u školu ako bi to bilo moguće, potvrdno je klimnuo glavom.

– Na jesen ću, tako su mi rekli u Svratištu. Upisaće me u večernju.

Ima tri brata i dve sestre. Najstarija je udata i već ima troje dece. Prinuđen je da prosi, jer treba imati za hleb.

Pitam ga da li mu je teško da prosi.

– Jeste, bogami – kaže iskreno. I njega kao i ostale njegove drugare mrzovoljni ljudi često grde, pa čak i psuju.

Kad malo zaradi od prošnje obično kupi sok i pljeskavicu. A najviše, ipak, voli slatkiše. Čokoladu posebno, i izdvaja „milku”.

– Šta ti nedostaje?

– Pa, mnogo toga.  

Ni njegovi roditelji ne rade, sakupljaju stari papir i „idu na kante”.

I on povremeno pođe sa njima da pomogne.

– Šta bi voleo da postaneš kada završiš školu?

– Vaspitač u Svratištu.

– Zašto baš to?

– Da pomažem deci koja su siromašna.

I otrča po presvlake, jer ga je pozvao vaspitač da vide šta mu odgovora. Pretraga je trajala duže jer je niži i bucmast, ali su ipak pronašli jedne farmerke i majicu. Uzeo je peškir i pravac kupatilo. Kada je izašao, okupan i preobučen, delovao je kao svako negovano dete koje ima sve uslove, a u stvari ovaj dečak ima najminimalnije od onoga što je osnovno za srećno detinjstvo koje priliči svakom detetu.

Okupan i čist postao je veseo i požurio je da večera.

Snežana Prljević

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”