Кућа од блата

 Вратима Свратишта приближава се црномањасти дечак у мајици и кратким панталонама које су јуче, када је одавде одлазио, биле беле као снег, а сад су – у дугиним бојама. Флека до флеке од фарбе.  Доминирају црвена и жута. Жури што пре да стигне јер је сунце упекло, зноји се и жели да се окупа и пресвуче, да буде чист како га у Свратишту обично и виђају. Сви га знатижељно посматрају и питају се зашто је тако обучен. Прва сам се усудила да га питам шта је радио када је тако лепо „обојио” одећу. Уморан, одговара:

– Кречио сам кућу.

– Имаш кућу? Праву? Од цигала?

– Да је бар таква било би супер, али није.

Упитала сам га да ли је то можда барака, а он одмахну руком и одговори:

– Ма није ни барака. Од блата је.

– Колико има просторија?

– Једну. Малу и тесну за све нас. Боље немамо.

Сувишно би било питати овог дечака крупних црних очију како је живети у таквој назови кући. Каже да је тешко. Нема ни струје ни воде.

– Знаш ли како је живети у њој? Никако. Не само да је од блата већ је и далеко од града, морам да пређем  Панчевачки мост, у Реви је, тамо се нaлази ромско насеље.

Кречити на тридесет пет степени није нимало лако ни правим молерима, а камоли дечаку који томе није вичан.

Уморан је, ознојен, мокра мајица му се прилепила за тело. Огладнео је.

У Свратиште су га довели другари из краја са којима дели судбину ромског сиромаштва. Нема ниједан дан школе, не поседује документа, ни здравствену књижицу. Зато се и каже да су то правно невидљива деца.

На питање да ли би волео да иде у школу ако би то било могуће, потврдно је климнуо главом.

– На јесен ћу, тако су ми рекли у Свратишту. Уписаће ме у вечерњу.

Има три брата и две сестре. Најстарија је удата и већ има троје деце. Принуђен је да проси, јер треба имати за хлеб.

Питам га да ли му је тешко да проси.

– Јесте, богами – каже искрено. И њега као и остале његове другаре мрзовољни људи често грде, па чак и псују.

Кад мало заради од прошње обично купи сок и пљескавицу. А највише, ипак, воли слаткише. Чоколаду посебно, и издваја „милку”.

– Шта ти недостаје?

– Па, много тога.  

Ни његови родитељи не раде, сакупљају стари папир и „иду на канте”.

И он повремено пође са њима да помогне.

– Шта би волео да постанеш када завршиш школу?

– Васпитач у Свратишту.

– Зашто баш то?

– Да помажем деци која су сиромашна.

И отрча по пресвлаке, јер га је позвао васпитач да виде шта му одговора. Претрага је трајала дуже јер је нижи и буцмаст, али су ипак пронашли једне фармерке и мајицу. Узео је пешкир и правац купатило. Када је изашао, окупан и преобучен, деловао је као свако неговано дете које има све услове, а у ствари овај дечак има најминималније од онога што је основно за срећно детињство које приличи сваком детету.

Окупан и чист постао је весео и пожурио је да вечера.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”