Mrtva trka političara i tajkuna

O kome postoji negativnija slika u javnosti – o političarima ili o tajkunima? Iako prava istraživanja ne postoje čini se da su političari neomiljeniji. Verovatno je to zato što smo političare birali i od njih više očekivali. Tajkune, za koje je uvreženo mišljenje da su se obogatili devedesetih onda kada su svi drugi dramatično osiromašili, nismo birali. Ali, nekako se veruje da su ih „izabrali” upravo političari. Oni su odgovorniji od tajkuna jer su stvorili sistem koji pravi i održava tajkune. Oni bi mogli i da raskrinkaju tajkune koji su se nezakonito obogatili. Ali, to se ne događa jer postoji sprega između nekih političara i nekih tajkuna.

„Građani smatraju da su političari odgovorniji od tajkuna jer su ih oni birali”, kaže Svetlana Logar iz Ipsos „Strateški marketing”. „I ne samo to, već misle da političari omogućavaju postojanje tajkuna. Političari se negativnije ocenjuju zato što je njihova profesija postala jako negativna, a neki tajkuni ipak imaju firme i u njima mnogo radnih mesta.”

Svetlana Logar napominje da nisu svi političari negativno ocenjeni, ali da ih bez obzira na to građani smatraju odgovornim. S druge strane, građani veruju da ozbiljno bogati ljudi imetak nisu stekli pošteno. „Između političara i tajkuna postoji sprega, ali je odgovornost na političarima koji nikada ne ’nadrljaju’ a tajkunima se to ipak dešava.” Logarova podseća i na slučaj Bogoljuba Karića. Njemu su zamerali i što se obogatio dok su drugi siromašili i što se družio s Mirom Marković. Građani su grehe oprostili Bogoljubu Kariću, koji se promenio posle pada Miloševićevog režima. Karić je kao tajkun postao i političar, kandidovao se za predsednika Republike i dobio dosta glasova. „Slika o političarima je jednostavnija i negativnija, a o tajkunima je višeslojnija i komplikovanija i nije uvek negativna”, zaključuje Logarova.

Cvijetin Milivojević, direktor PR agencije „Pragma”, kaže da njihova istraživanja pokazuju da među privrednicima dobre ocene dobijaju ljudi koji komuniciraju s ljudima. „Novinari nisu istakli nijednog tajkuna. Milka Forcan je kao reprezent firme dobro prolazila, ali je to možda zbog toga što je vladalo mišljenje da ona deli oglase. Od političara Rasim Ljajić je bio među prvih pet ili deset a poslednjih godina i prvi u vrednovanju komunikacije s novinarima, zato što je uvek dostupan i ne deli medije. On je netipičan političar. U tim istraživanjima visoka mesta su držali Zoran Đinđić i Boris Tadić, ali dok je bio ministar. I Božidar Đelić je u početku bio simpatičan akcijaš, ali je priča da se obogatio to pokvarila, jer ljudi ne vole da neko iz politike izađe bogatiji. Na primer, Dragan Đilas je ocenjen jako dobro iako je bogat. Ali, on je ušao u politiku kao bogat, nije ušao u politiku da bi se obogatio.”

Milivojević kaže da su se mnogi tajkuni obogatili devedesetih, a da ih je vlast posle 5. oktobra prihvatila iako su bili uglavnom socijalisti. „Trebalo je da se utvrdi kako su zaradili novac, a ne da važi američka izreka samo me ne pitajte kako sam zaradio prvi milion. Kod nas ne postoje generacije bogatih porodica nego se to meri od 1991. godine. Zato ne postoje omiljeni tajkuni, a možda i zato što se vidi kako tajkuni pomažu strankama. Političari vladaju i građani veruju da odlučuju o njihovim životima. Između političara i tajkuna je mrtva trka. Ima nekoliko političara i nekoliko tajkuna koji su jako neomiljeni.”

Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnost Srbija”, kaže da postoji animozitet i prema jednima i prema drugima. „Prema tajkunima postoji animozitet jer se ne veruje da su bogatstvo pošteno stekli, ali i zbog toga što su ljudi zavidni kada neko odskače u bogatstvu. Karić je bio i tajkun i političar, a da narod manje voli političare vidi se i na njegovom primeru. On je dobio podršku pre nego što je bio percipiran kao političar. Uspeo je jer je doživljavan kao antipartijski čovek i ljudima se to činilo kao alternativa vladavini partija. Kasnije kada je osnovao stranku uspeh je opadao.”

Nenadić kaže da je bitna razlika između političara i tajkuna ta što tajkunima nije u prirodi posla da ih ljudi vole već kupuju njihovu robu zato što im odgovara. „Za političare je bitno šta narod misli o njima. Ne znam ko je manje popularan ali mislim da su to tajkuni jer neki političari ulivaju makar delimično poverenje. Uostalom, građani glasaju za njih i neki uživaju njihovo poverenje. Ako se gledaju sajtovi komentari su lošiji po tajkune, kojima nije bitno šta ljudi misle o njima jer im to ne ugrožava biznis. Ljudi prema političarima imaju negativna osećanja zbog prevelikih obećanja. Oni ne nameću prave probleme već neostvariv cilj zbog čega su ljudi razočarani.”