Мртва трка политичара и тајкуна

О коме постоји негативнија слика у јавности – о политичарима или о тајкунима? Иако права истраживања не постоје чини се да су политичари неомиљенији. Вероватно је то зато што смо политичаре бирали и од њих више очекивали. Тајкуне, за које је уврежено мишљење да су се обогатили деведесетих онда када су сви други драматично осиромашили, нисмо бирали. Али, некако се верује да су их „изабрали” управо политичари. Они су одговорнији од тајкуна јер су створили систем који прави и одржава тајкуне. Они би могли и да раскринкају тајкуне који су се незаконито обогатили. Али, то се не догађа јер постоји спрега између неких политичара и неких тајкуна.

„Грађани сматрају да су политичари одговорнији од тајкуна јер су их они бирали”, каже Светлана Логар из Ипсос „Стратешки маркетинг”. „И не само то, већ мисле да политичари омогућавају постојање тајкуна. Политичари се негативније оцењују зато што је њихова професија постала јако негативна, а неки тајкуни ипак имају фирме и у њима много радних места.”

Светлана Логар напомиње да нису сви политичари негативно оцењени, али да их без обзира на то грађани сматрају одговорним. С друге стране, грађани верују да озбиљно богати људи иметак нису стекли поштено. „Између политичара и тајкуна постоји спрега, али је одговорност на политичарима који никада не ’надрљају’ а тајкунима се то ипак дешава.” Логарова подсећа и на случај Богољуба Карића. Њему су замерали и што се обогатио док су други сиромашили и што се дружио с Миром Марковић. Грађани су грехе опростили Богољубу Карићу, који се променио после пада Милошевићевог режима. Карић је као тајкун постао и политичар, кандидовао се за председника Републике и добио доста гласова. „Слика о политичарима је једноставнија и негативнија, а о тајкунима је вишеслојнија и компликованија и није увек негативна”, закључује Логарова.

Цвијетин Миливојевић, директор ПР агенције „Прагма”, каже да њихова истраживања показују да међу привредницима добре оцене добијају људи који комуницирају с људима. „Новинари нису истакли ниједног тајкуна. Милка Форцан је као репрезент фирме добро пролазила, али је то можда због тога што је владало мишљење да она дели огласе. Од политичара Расим Љајић је био међу првих пет или десет а последњих година и први у вредновању комуникације с новинарима, зато што је увек доступан и не дели медије. Он је нетипичан политичар. У тим истраживањима висока места су држали Зоран Ђинђић и Борис Тадић, али док је био министар. И Божидар Ђелић је у почетку био симпатичан акцијаш, али је прича да се обогатио то покварила, јер људи не воле да неко из политике изађе богатији. На пример, Драган Ђилас је оцењен јако добро иако је богат. Али, он је ушао у политику као богат, није ушао у политику да би се обогатио.”

Миливојевић каже да су се многи тајкуни обогатили деведесетих, а да их је власт после 5. октобра прихватила иако су били углавном социјалисти. „Требало је да се утврди како су зарадили новац, а не да важи америчка изрека само ме не питајте како сам зарадио први милион. Код нас не постоје генерације богатих породица него се то мери од 1991. године. Зато не постоје омиљени тајкуни, а можда и зато што се види како тајкуни помажу странкама. Политичари владају и грађани верују да одлучују о њиховим животима. Између политичара и тајкуна је мртва трка. Има неколико политичара и неколико тајкуна који су јако неомиљени.”

Немања Ненадић, програмски директор „Транспарентност Србија”, каже да постоји анимозитет и према једнима и према другима. „Према тајкунима постоји анимозитет јер се не верује да су богатство поштено стекли, али и због тога што су људи завидни када неко одскаче у богатству. Карић је био и тајкун и политичар, а да народ мање воли политичаре види се и на његовом примеру. Он је добио подршку пре него што је био перципиран као политичар. Успео је јер је доживљаван као антипартијски човек и људима се то чинило као алтернатива владавини партија. Касније када је основао странку успех је опадао.”

Ненадић каже да је битна разлика између политичара и тајкуна та што тајкунима није у природи посла да их људи воле већ купују њихову робу зато што им одговара. „За политичаре је битно шта народ мисли о њима. Не знам ко је мање популаран али мислим да су то тајкуни јер неки политичари уливају макар делимично поверење. Уосталом, грађани гласају за њих и неки уживају њихово поверење. Ако се гледају сајтови коментари су лошији по тајкуне, којима није битно шта људи мисле о њима јер им то не угрожава бизнис. Људи према политичарима имају негативна осећања због превеликих обећања. Они не намећу праве проблеме већ неостварив циљ због чега су људи разочарани.”