Nulta tačka srpske prestonice

Brucoš iz provincije dolazi u Beograd. Poslednjim autobusom je krenuo u prestonicu i stigao je posle ponoći. Ali, i ne sluti da će zbog toga proći svojevrsnu inicijaciju. Na peronima ga najpre sačekuju taksisti, a on ih, glumeći iskusnog Beograđanina, zaobilazi i kreće put Zelenog venca, na jeftiniji noćni autobus. Nije znao – usput će morati da prođe kroz tzv. Picin park. Prolazi kroz ovu preko dana zelenu oazu nadomak Ekonomskog fakulteta, ali sada su tu neki drugi ljudi. Nema akademaca i uličnih prodavaca.

– Trideset evra i biraj šta hoćeš – dobaci mu dama u flourescentnozelenoj haljinici pripijenoj uz telo i ljubičastim šljaštećim čizmama.

Provincijalac ostaje bez teksta i zastaje kao skamenjen.

– Ako nećeš nju, možda si raspoložen za mene, ali za 50 evra – javlja se muški glas, a iz mraka izlazi, reklo bi se, devojka u crnoj kratkoj suknji i beloj majici.

Naivni brucoš shvata „koliko je sati” i da ovo nije mesto za njega. Slične stvari viđao je samo na televiziji, pa se brzo okrenuo i pohitao nazad ka Autobuskoj i Železničkoj stanici. Ali, na tom putu prolazi kroz još jedan park, onaj nadomak dolaznih perona za autobuse.

– Ej, dečko, dečko. Stani da te nešto pitam. Nisam večerao, gladan sam – pridigao se prosjak sa obližnje klupe.

Sada je već pustio korak. Ne osvrćući se i prelazeći kroz crveno svetlo pohitao je naš junak ka stanici. I taman kada se ponadao da je spasen, ušao je, ne znajući to, u „divlji” taksi. Taksimetar je kucao brže od njegovog preplašenog srca, a vožnja do Voždovca koštala ga je kao da je putovao preko Avale.

Neobična epopeja ovog sada mladog Beograđanina više nije pravilo i svakodnevica ovog dela grada, ali, nažalost, ni izuzetak. Štajga se nije mnogo promenila. Rejon oko Železničke stanice, tako popularno nazvan, živi 24 sata dnevno. Udaljen svega stotinu ili dve metara od zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, sedišta većine ministarstava, ambasada, pa i glavne gradske štrafte, Knez-Mihailove ulice, ovaj prostor čuva svoju prepoznatljivost i odiše nesigurnošću. Naročito noću.

Ali, ni u toku dana nije mnogo bolje. Džeparoši, šibicari, muzikanti koji čekaju ko će da ih pokupi, čistači cipela koji merkaju novčanike prolaznika sve to krasi ovaj „podzemni deo” Beograda. Nultu tačku prestonice od koje kreću svi došljaci glavnog grada.

Ali, ni tu nije kraj. Preko puta popularne štajge, na Savskom trgu, otvoren je prvi seks-šop u Beogradu. Na tom mestu stidljive Beograđanke i Beograđani prvi put su u svom gradu mogli da pazare rekvizite, video-kasete, razne predmete i stimulanse kako bi poboljšali svoj seksualni život.

Jedino što je nestalo i jedina žrtva tranzicije i evropskih stremljenja u rejonu štajge je bioskop „Partizan”. U istoj zgradi gde se nalazi seks-šop decenijama je bilo utočište za sve koji su na velikom ekranu gledali pornografiju. Da ironija bude veća, s porno-bioskopom i seks-šopom adresu je delilo i Udruženje boraca Drugog svetskog rata. Rame uz rame „Partizan” i bivši partizani borili su se s vremenom.

Tako je štajga živela decenijama unazad, a isto tako živi i danas. U nešto manjem obimu doduše. Prijateljicama noći primamljivija je postala lokacija na autoputu, ali, ipak, ne svima. Bioskop „Partizan” je ugašen, ali „pirat” na obližnjoj kartonskoj tezgi i dalje među poslednjim holivudskim hitovima nudi i najnovije perverzije pornografske industrije. Seks-šop uprkos krizi i dalje radi. Pojedini taksisti još „deru” naivne putnike...

A kako je nekada bilo? Ovaj kraj zamišljen je kao elitni deo prestonice tadašnje kraljevine. Železnička stanice, najlepša građevina tadašnjeg, a po mnogima i današnjeg, Beograda prve putnike primila je 1884. godine. Ceo rejon oko Karađorđeve ulice bio je tada luksuzni kvart. Ali, polako je utonuo u zaborav. O sjaju tadašnjeg vremena danas svedoče jedino prljave i raspale fasade u ovoj ulici. I oronula, ali još prelepa, zgrada Geozavoda.

Iako fenomen štajge za razliku od obližnjih građevina odoleva zubu vremena, finalni udarac može mu zadati jedino najavljeno izmeštanje Železničke i Autobuske stanice. Ukoliko i one, poput pomodnih Beograđana pređu reku, a na njihovim mestima nikne moderni Savski amfiteatar, možda to bude i kraj štajge kakvu znamo.

A do tada, štajga ostaje štajga.

Stefan Despotović