Нулта тачка српске престонице

Бруцош из провинције долази у Београд. Последњим аутобусом је кренуо у престоницу и стигао је после поноћи. Али, и не слути да ће због тога проћи својеврсну иницијацију. На перонима га најпре сачекују таксисти, а он их, глумећи искусног Београђанина, заобилази и креће пут Зеленог венца, на јефтинији ноћни аутобус. Није знао – успут ће морати да прође кроз тзв. Пицин парк. Пролази кроз ову преко дана зелену оазу надомак Економског факултета, али сада су ту неки други људи. Нема академаца и уличних продаваца.

– Тридесет евра и бирај шта хоћеш – добаци му дама у флоуресцентнозеленој хаљиници припијеној уз тело и љубичастим шљаштећим чизмама.

Провинцијалац остаје без текста и застаје као скамењен.

– Ако нећеш њу, можда си расположен за мене, али за 50 евра – јавља се мушки глас, а из мрака излази, рекло би се, девојка у црној краткој сукњи и белој мајици.

Наивни бруцош схвата „колико је сати” и да ово није место за њега. Сличне ствари виђао је само на телевизији, па се брзо окренуо и похитао назад ка Аутобуској и Железничкој станици. Али, на том путу пролази кроз још један парк, онај надомак долазних перона за аутобусе.

– Еј, дечко, дечко. Стани да те нешто питам. Нисам вечерао, гладан сам – придигао се просјак са оближње клупе.

Сада је већ пустио корак. Не осврћући се и прелазећи кроз црвено светло похитао је наш јунак ка станици. И таман када се понадао да је спасен, ушао је, не знајући то, у „дивљи” такси. Таксиметар је куцао брже од његовог преплашеног срца, а вожња до Вождовца коштала га је као да је путовао преко Авале.

Необична епопеја овог сада младог Београђанина више није правило и свакодневица овог дела града, али, нажалост, ни изузетак. Штајга се није много променила. Рејон око Железничке станице, тако популарно назван, живи 24 сата дневно. Удаљен свега стотину или две метара од зграде Владе Србије у Немањиној улици, седишта већине министарстава, амбасада, па и главне градске штрафте, Кнез-Михаилове улице, овај простор чува своју препознатљивост и одише несигурношћу. Нарочито ноћу.

Али, ни у току дана није много боље. Џепароши, шибицари, музиканти који чекају ко ће да их покупи, чистачи ципела који меркају новчанике пролазника све то краси овај „подземни део” Београда. Нулту тачку престонице од које крећу сви дошљаци главног града.

Али, ни ту није крај. Преко пута популарне штајге, на Савском тргу, отворен је први секс-шоп у Београду. На том месту стидљиве Београђанке и Београђани први пут су у свом граду могли да пазаре реквизите, видео-касете, разне предмете и стимулансе како би побољшали свој сексуални живот.

Једино што је нестало и једина жртва транзиције и европских стремљења у рејону штајге је биоскоп „Партизан”. У истој згради где се налази секс-шоп деценијама је било уточиште за све који су на великом екрану гледали порнографију. Да иронија буде већа, с порно-биоскопом и секс-шопом адресу је делило и Удружење бораца Другог светског рата. Раме уз раме „Партизан” и бивши партизани борили су се с временом.

Тако је штајга живела деценијама уназад, а исто тако живи и данас. У нешто мањем обиму додуше. Пријатељицама ноћи примамљивија је постала локација на аутопуту, али, ипак, не свима. Биоскоп „Партизан” је угашен, али „пират” на оближњој картонској тезги и даље међу последњим холивудским хитовима нуди и најновије перверзије порнографске индустрије. Секс-шоп упркос кризи и даље ради. Поједини таксисти још „деру” наивне путнике...

А како је некада било? Овај крај замишљен је као елитни део престонице тадашње краљевине. Железничка станице, најлепша грађевина тадашњег, а по многима и данашњег, Београда прве путнике примила је 1884. године. Цео рејон око Карађорђеве улице био је тада луксузни кварт. Али, полако је утонуо у заборав. О сјају тадашњег времена данас сведоче једино прљаве и распале фасаде у овој улици. И оронула, али још прелепа, зграда Геозавода.

Иако феномен штајге за разлику од оближњих грађевина одолева зубу времена, финални ударац може му задати једино најављено измештање Железничке и Аутобуске станице. Уколико и оне, попут помодних Београђана пређу реку, а на њиховим местима никне модерни Савски амфитеатар, можда то буде и крај штајге какву знамо.

А до тада, штајга остаје штајга.

Стефан Деспотовић