KARTE SU KOD TEHERANA

Na Bliskom istoku SAD i Iran su pred raskršćem s kojeg se može krenuti u pravcu povratka Teherana u međunarodnu zajednicu, ali i skliznuti u još dublju krizu, s težim i još nejasnim posledicama - ukoliko Vašington produži s politikom izopštavanja te zemlje iz svetskih odnosa.

Ratne teškoće Izraela u Libanu, vojni i politički trijumf Hezbolaha, uticaj Irana na populaciju iračkih šiita i aplauz mase muslimana predsedniku Ahmadinežadu, kao šampionu svetskog antiamerikanizma, jasno ukazuju da bi produžena nasilna izolacija Irana mogla imati potencijalno visoku cenu. Povećava se broj pitanja koja se bolje mogu rešiti uz učešće i volju Teherana.

Teret izbora između prve i druge mogućnosti prepušten je Vašingtonu. To je rezultat iranskog uspešnog manevrisanja, u nastojanju da se izbegne izričito "da" ili "ne", čime je Teheran trebalo da odgovori na zahtev Saveta bezbednosti da Iran odustane od osvajanja sopstvene nuklearne tehnologije.

Odgovor Irana dostavljen je prošle nedelje. Ali, umesto decidiranosti u opredeljenju, što bi olakšalo presudu (odbijanje znači nove sankcije!) - Teheran je odaslao nazad 21 stranicu svojih pitanja, i time se ono što je trebalo da bude završnica sada preobražava u početak eventualno novih pregovora. Reč je o garantijama Iranu u slučaju da se on odrekne onog što je predmet trgovine.

Moglo bi se pretpostaviti da je to mogućnost ponuđena predsedniku Bušu da, umesto produženog insistiranja na kaznama, ipak pronađe način i otvori direktan dijalog Amerike i Irana. Njihovo neprijateljstvo, izazvano obaranjem s vlasti šaha Reze Pahlavija i dolaskom islamskih teokrata, traje previše dugo. Produžava se već skoro trideset godina. "Pakt o nenapadanju" omogućio bi da na Bliskom istoku možda počne nova stranica.

Proletos, bivši ministri nekoliko zapadnih sila, među kojima Madlen Olbrajt, Iber Vedrin i Joška Fišer, istupili su s predlogom tzv. velike trgovine - pozivajući da SAD i Iran, kroz direktne pregovore o većem broju pitanja, eventualno dođu do mogućnosti da Iran odustane od ideje naoružavanja nuklearnim oružjem.

Trag sličnog razmišljanja postoji i u onom što je pre nedelju dana prispelo kao odgovor Teherana Savetu bezbednosti, mada javnost naslućuje, više nego što zna, sadržaj iranske poruke.

Objavljujući šta poseduje, što je osnovna svrha informacije o upravo aktiviranom reaktoru na tešku vodu (dakle, potencijalno i plutonijum, materijal za nuklearno oružje!), Teheran svojim istovremenim "odgovorom" Americi, Evropi, Rusiji i Kini kaže i šta traži u zamenu za "nuklearni program" - granitno čvrstu garantiju da ga SAD i Izrael neće napasti. I ukidanje američkih sankcija iz osamdesetih.

Šta će od svega toga odabrati predsednik Buš? Proletos, predsednik SAD je reč pregovaranje prihvatio kao reč, nije računao s pojmom. Ideja pregovora prihvaćena je uslovno, s tim da se Iran prvo odrekne obogaćivanja uranijuma. To je ponuda veresije za iransku gotovinu. U saldu Teherana, dobit od posla je neizvesnost. Ali na osnovu stava SAD formulisan je predlog Saveta bezbednosti.

Kritični trenutak je poslednji dan avgusta. U tom roku Iran je bio dužan da prouči "paket podsticaja", dostavi odgovor i prekine nuklearna istraživanja. Teheran ne prekida istraživanja. Čeka odgovor na svoja pitanja.

Zapad je u nedoumici. Sumnja se u efikasnost daljih sankcija. Iran je izvoznik petroleja. Ograničenja koja bi se dotakla nafte više bi na kraju pogodila druge nego što bi koštala Teheran. Barel petroleja mogao bi poskupeti dvostruko, a svaki dolar od skupljeg petroleja bio bi Ahmadinežadov, kao blagonaklona dotacija Zapada budžetu za pomoć Hezbolahu. I za kampanju Irana među iračkim šiitima.

Osim toga, Rusija i Kina nisu u karavanu za sankcije. Peking i Moskva ne okreću leđa strani koja je pokazala da može da pobedi na Bliskom istoku.

U igri nervima, Iran iščekuje rasplet, uz osećaj da su jače karte u špilu Teherana. To znači, procenjuje se, da SAD neće intervenisati ni vojnom silom. Računa se, u Iraku i Libanu, Vašington i Tel Aviv su pokazali šta mogu. Ipak, težinu izbora će poneti predsednik Buš.