Kosovo kao političko štivo

Du­go i želj­no oče­ki­va­no mi­šlje­nje Me­đu­na­rod­nog su­da prav­de po­vo­dom Ko­sme­ta iz­ne­na­di­lo je kod nas mno­ge. Na­su­prot oče­ki­va­nju Sr­bi­je, sud je pro­ce­nio da de­kla­ra­ci­ja o ko­sov­skoj ne­za­vi­sno­sti ni­je u su­prot­no­sti sa me­đu­na­rod­nim pra­vom. Šta je u pi­ta­nju?

Naš po­li­tič­ki vrh je ce­nio, s pra­vom ili ne, da je za Sr­bi­ju naj­bo­lje da bit­ku za Ko­so­vo pre­ba­ci sa po­li­tič­kog na prav­ni te­ren. Hte­li smo, pret­po­sta­vljam, da nas MSP oslo­bo­di pre­te­ra­nih po­li­tič­kih su­da­ra sa za­pad­nim si­la­ma, ali nas je on svo­jim pro­al­ban­skim sta­vom do­veo u još te­ži po­li­tič­ki po­lo­žaj

Ipak ni­je sve ta­ko cr­no kao što na pr­vi po­gled iz­gle­da. ,,Nju­jork tajms”,napri­mer, pri­me­ću­je (23. ju­la)da je sud i po­red pri­stra­sno­sti iz­be­gao da ka­že da li ko­sov­ska dr­žav­nost ima le­ga­li­tet po me­đu­na­rod­nom pra­vu.Ti­me je i ko­sov­skim Al­ban­ci­ma us­kra­će­no pot­pu­no za­do­volj­stvo nje­go­vom od­lu­kom.Jer, sud je,u na­sto­ja­nju da Ko­so­vo tre­ti­ra kao je­din­stven slu­čaj, pi­ta­nje pra­va Al­ba­na­ca na ot­ce­plje­nje jed­no­stav­no osta­vio kao po­li­tič­ko šti­vo za pred­sto­je­ću Ge­ne­ral­nu skup­šti­nu UN.

Uđi­mo ma­lo u idej­nu osno­vu vla­da­ju­će ne­iz­mer­ne ve­re u me­đu­na­rod­no pra­vo. Mi­sli­lo se, po svoj pri­li­ci, da će­mo u nje­mu na­ći naj­si­gur­ni­ji kra­ji­čak za­šti­te na­ših na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa. Ali se pri to­me pre­ne­bre­gla ele­men­tar­na isti­na da ne­ma pra­va bez po­li­ti­ke, od­no­sno da je me­đu­na­rod­no pra­vo sin­te­za me­đu­na­rod­nih od­no­sa. Su­šti­na tih od­no­sa zva­nič­no je prin­cip rav­no­prav­no­sti dr­ža­va plus, ne­zva­nič­no ali bit­no, oču­va­nje pri­vi­le­go­va­nih in­te­re­sa ve­li­kih si­la. Zva­nič­no se spo­ro­vi re­ša­va­ju mir­nim pu­tem, ne­zva­nič­no u igri je prin­cip si­le. Ova glo­bal­na struk­tu­ra me­đu­na­rod­nih od­no­sa se stal­no me­nja i de­mo­kra­ti­zu­je, ali uz op­sta­ja­nje vla­da­vi­ne ve­li­kih.

Ta­ko­đe, me­đu­na­rod­no pra­vo vi­še se ne za­sni­va sa­mo na prin­ci­pu dr­žav­nog su­ve­re­ni­te­ta već i na od­bra­ni ljud­skih pra­va, za­hva­ta­ju­ći i unu­tra­šnja pra­va po­je­di­nač­nih dr­ža­va. Ti­me je me­đu­na­rod­no pra­vo po­sta­lo po­lu­ga ši­re­nja de­mo­kra­ti­je, ali u isto vre­me i sred­stvo u ru­ka­ma naj­moć­ni­jih. Po­sta­lo je, na­i­me, sa­svim re­al­no da ve­li­ka si­la, s de­mo­krat­skim pe­di­gre­om ili bez nje­ga, pod iz­go­vo­rom od­bra­ne ljud­skih pra­va, u stva­ri bra­ni svoj stra­te­gij­ski in­te­res u po­je­di­nim de­lo­vi­ma sve­ta. Re­fleks ta­kvih tren­do­va u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma upa­dlji­vo se is­po­ljio i u naj­no­vi­joj od­lu­ci MSP-a. Svi­ma je ja­sno da ve­li­ke si­le ni­su bi­le sprem­ne da do­zvo­le ni ne­u­tra­lan, a ka­mo­li stav su­da u in­te­re­su Sr­bi­je. Ov­de se na­me­će lo­gič­no pi­ta­nje: Ako Pri­šti­nu i SAD ne po­dr­ža­va ve­ći­na sve­ta, ka­ko to da od­lu­ka su­da bu­de de­set pre­ma če­ti­ri u ko­rist Pri­šti­ne? Da li sa­stav su­da od­ra­ža­va struk­tu­ru sve­ta? Ili tu tre­ba ne­što me­nja­ti da bi sud odr­žao dig­ni­tet ko­ji tre­ba da ima.

Od­lu­ka MSP-a je te­ška za Sr­bi­ju, ali ni­je i njen po­raz. Ni­je bez iz­gle­da da naš pred­log re­zo­lu­ci­je u Ge­ne­ral­noj skup­šti­ni bu­de i usvo­jen. Jer u sve­tu je pu­no pro­ble­ma slič­nih ko­sov­skom. Mno­ge ze­mlje su za­in­te­re­so­va­ne za mi­ran i spo­ra­zu­man is­hod bor­be ko­ju vo­di Sr­bi­ja u po­gle­du Ko­so­va. Tim pre što UN pri­zna­ju sa­mo do­bro­volj­no pri­hva­ta­nje pro­me­na dr­žav­nih gra­ni­ca. Ho­će li se ne­po­što­va­nje prin­ci­pa UN do­go­di­ti u sa­moj Evro­pi? I mo­že li se ola­ko pre­ći pre­ko či­nje­ni­ce da de­mo­krat­ska vlast Sr­bi­je pla­ća gre­he pret­hod­ne ne­de­mo­krat­ske vla­sti?

Sr­bi­ja, sva­ka­ko, ne tre­ba da bu­de sle­po uve­re­na u svoj uspeh na sle­de­ćoj Ge­ne­ral­noj skup­šti­ni, kao što je bi­la uve­re­na u po­vo­ljan is­hod od­lu­či­va­nja MSP-a. Za­to je­se­njem za­se­da­nju Skup­šti­ne UN tre­ba pri­ći ra­ci­o­nal­no i bez vi­ška emo­ci­ja, i da se u re­zer­vi ima i op­ci­ja ,,B”. Do­bro je što vla­da ne­ma na­me­ru da išta me­nja u svo­joj pro­e­vrop­skoj po­li­ti­ci i po­li­ti­ci pre­ma Ko­so­vu. Oso­bi­to ako to tra­že an­ti­za­pad­ne stran­ke, i to one ko­je su naj­vi­še i do­pri­ne­le gu­bit­ku Ko­so­va. Ne­ma, pre­ma to­me, uop­šte raz­lo­ga za bi­lo ka­kav za­o­kret na­še spolj­ne po­li­ti­ke pre­ma ne­koj dru­goj stra­ni i od­u­sta­ja­nju od evrop­ske al­ter­na­ti­ve, ni­ti je to objek­tiv­no mo­gu­će. Ali ima raz­lo­ga da se part­ne­ri­ma u EU otvo­re­ni­je pre­do­či u če­mu se ne sla­že­mo. Sa­rad­nja u pri­pre­mi re­zo­lu­ci­je o Ko­so­vu ko­ja nam se nu­di iz Bri­se­la, de­lu­je ne­re­al­no zbog uda­lje­nih po­zi­ci­ja oko Ko­so­va, ali je, upr­kos to­me, ve­o­ma zna­čaj­na pri­li­ka da se te­sti­ra je­dan otvo­re­ni­ji vid sa­rad­nje, ko­jim se ne kva­re već sa­mo učvr­šću­ju me­đu­sob­ni od­no­si.

*Član Fo­ru­ma za me­đu­na­rod­ne od­no­se Evrop­skog po­kre­ta u Sr­bi­ji