OD MITA DO ČINjENICA

Mit, istorija i politika. Tema je, priznajem, inspirativna i provokativna. Kao uvod u raspravu, ponudiću kratku priču o Kosovu. Još kao dete, pročitao sam pesmu "Boj na Kosovu". Uzgred, Gete je ciklus srpskih epskih pesama o Kosovu uporedio sa Ilijadom. U toj pesmi, Miloš Obilić, najveći srpski junak, ubija 12.000 Turaka. Ep i mit. Za mene, kao dete, to je bila istina. Istorijske činjenice su, naravno, drukčije. Bitka se, zaista, odigrala na Kosovu polju, 28. juna 1389. godine. Izrazito nadmoćnija turska vojska odnela je pobedu. Oba cara, i srpski Lazar i turski Murat, poginula su. Sultana Murata je, po svemu sudeći, ubio vitez Miloš Obilić, posle čega je zarobljen i pogubljen.

Istorija, takođe, svedoči da je Kosovo tada bilo duhovni i državni centar Srbije. Na tom relativno malom prostoru postojalo je stotine crkava i manastira.

Albanci prodiru na Kosovo sa prostora današnje Albanije. Ogromna većina njih prihvata islam i postaju deo poretka moćne otomanske imperije. Slede velike istorijske seobe i progonstva Srba. Napuštajući Kosovo, oni su toponime sa Kosova prenosili u Rumuniju, Mađarsku, Rusiju i Austriju. Jednoj ravnici u Dalmaciji dali su ime Kosovo. U tim istorijskim stradanjima, stvoren je Kosovski ep i mit, utemeljen na Tajnoj večeri, Judinoj izdaji i Hristovom pogubljenju na Golgoti. Ep je, zbog toga, uzdizao i veru u vaskrsnuće srpske države i stare kosovske slave. Ep je išao toliko daleko da su, vekovima, Srbi računali vreme pre Kosova i posle Kosova, a ne pre Hrista i posle Hrista.

Učinak mita bio je takav da su srpski vojnici 1912. godine, kada su u Prvom balkanskom ratu oslobodili Kosovo, jeli kosovsku zemlju! U trenutku pobede, na tom "srpskom Jerusalimu" zatekli su 80 odsto Albanaca i samo oko 15 odsto Srba. Većina crkava i manastira bili su porušeni, bez vidljivog traga i samog postojanja, a na ruševinama mnogih podignute su džamije. Povratak Srba na Kosovo prekinuo je Drugi svetski rat. Prvi put u svojoj istoriji Kosovo ulazi u sastav albanske države, inače stvorene tek 1913. godine. Sreća u nesreći po srpski narod bila je u činjenici da je Velika Albanija pripala italijanskoj okupacionoj zoni, pa albanski fašisti nisu imali sasvim odrešene ruke za zločine. Kraj Drugog svetskog rata kosovskim Srbima donosi i sreću i nesreću. Sreću, jer je Kosovo opet bilo u Srbiji, a nesreću zbog politike srpskih i jugoslovenskih komunista da se Srbi polako pomeraju sa Kosova. Deceniju dugom represijom i zločinima nad albanskom većinom, režim Slobodana Miloševića podveo je Srbiju pod bombe NATO-a, a 10. juna 1999. godine međunarodne snage preuzele su upravu nad Kosovom. Od tada je sa Kosova prognano oko 200.000 Srba i dvadesetak hiljada Turaka, Roma i muslimana slovenskog porekla, a porušeno je više od 40.000 srpskih kuća i 150 crkava i manastira. Istorija je ispisala svoj krug. Srbi i Turci, koji su bili ratni neprijatelji pre šest vekova, sada su saveznici u borbi za goli opstanak na Kosovu.

Politika traga za rešenjem. Za Srbe, istorija ne može biti izvan rešenja. Za Albance, istorija počinje tek sa Slobodanom Miloševićem, jer u očima sveta predstavlja samo njih kao žrtvu.

Srbi pristaju da Kosovo stekne status koji je veći od autonomije, ali manji od nezavisnosti. Albanci traže nezavisnost, a neki i više od nezavisnosti: veliko Kosovo. To je nova formula za veliku Albaniju. Priključiti Kosovu još neke delove Srbije i Crne Gore, zapadnu Makedoniju i, konačno, samu Albaniju.

Evropeizacija Kosova ili kosovizacija zapadnog Balkana, a time i Evrope? Teško je pronaći treće rešenje.

Uvodno izlaganje ministra spoljnih poslova Srbije na "Evropskom forumu – Alpbah" 28. avgusta prošle godine. Knjigu "Kosovo" sa ovim i drugim tekstovima, ministar Drašković je, još pre nekoliko meseci, zvanično prosledio i generalnom sekretaru UN Kofiju Ananu, ministrima inostranih poslova Kontakt grupe, kao i Martiju Ahtisariju