ОД МИТА ДО ЧИЊЕНИЦА

Мит, историја и политика. Тема је, признајем, инспиративна и провокативна. Као увод у расправу, понудићу кратку причу о Косову. Још као дете, прочитао сам песму "Бој на Косову". Узгред, Гете је циклус српских епских песама о Косову упоредио са Илијадом. У тој песми, Милош Обилић, највећи српски јунак, убија 12.000 Турака. Еп и мит. За мене, као дете, то је била истина. Историјске чињенице су, наравно, друкчије. Битка се, заиста, одиграла на Косову пољу, 28. јуна 1389. године. Изразито надмоћнија турска војска однела је победу. Оба цара, и српски Лазар и турски Мурат, погинула су. Султана Мурата је, по свему судећи, убио витез Милош Обилић, после чега је заробљен и погубљен.

Историја, такође, сведочи да је Косово тада било духовни и државни центар Србије. На том релативно малом простору постојало је стотине цркава и манастира.

Албанци продиру на Косово са простора данашње Албаније. Огромна већина њих прихвата ислам и постају део поретка моћне отоманске империје. Следе велике историјске сеобе и прогонства Срба. Напуштајући Косово, они су топониме са Косова преносили у Румунију, Мађарску, Русију и Аустрију. Једној равници у Далмацији дали су име Косово. У тим историјским страдањима, створен је Косовски еп и мит, утемељен на Тајној вечери, Јудиној издаји и Христовом погубљењу на Голготи. Еп је, због тога, уздизао и веру у васкрснуће српске државе и старе косовске славе. Еп је ишао толико далеко да су, вековима, Срби рачунали време пре Косова и после Косова, а не пре Христа и после Христа.

Учинак мита био је такав да су српски војници 1912. године, када су у Првом балканском рату ослободили Косово, јели косовску земљу! У тренутку победе, на том "српском Јерусалиму" затекли су 80 одсто Албанаца и само око 15 одсто Срба. Већина цркава и манастира били су порушени, без видљивог трага и самог постојања, а на рушевинама многих подигнуте су џамије. Повратак Срба на Косово прекинуо је Други светски рат. Први пут у својој историји Косово улази у састав албанске државе, иначе створене тек 1913. године. Срећа у несрећи по српски народ била је у чињеници да је Велика Албанија припала италијанској окупационој зони, па албански фашисти нису имали сасвим одрешене руке за злочине. Крај Другог светског рата косовским Србима доноси и срећу и несрећу. Срећу, јер је Косово опет било у Србији, а несрећу због политике српских и југословенских комуниста да се Срби полако померају са Косова. Деценију дугом репресијом и злочинима над албанском већином, режим Слободана Милошевића подвео је Србију под бомбе НАТО-а, а 10. јуна 1999. године међународне снаге преузеле су управу над Косовом. Од тада је са Косова прогнано око 200.000 Срба и двадесетак хиљада Турака, Рома и муслимана словенског порекла, а порушено је више од 40.000 српских кућа и 150 цркава и манастира. Историја је исписала свој круг. Срби и Турци, који су били ратни непријатељи пре шест векова, сада су савезници у борби за голи опстанак на Косову.

Политика трага за решењем. За Србе, историја не може бити изван решења. За Албанце, историја почиње тек са Слободаном Милошевићем, јер у очима света представља само њих као жртву.

Срби пристају да Косово стекне статус који је већи од аутономије, али мањи од независности. Албанци траже независност, а неки и више од независности: велико Косово. То је нова формула за велику Албанију. Прикључити Косову још неке делове Србије и Црне Горе, западну Македонију и, коначно, саму Албанију.

Европеизација Косова или косовизација западног Балкана, а тиме и Европе? Тешко је пронаћи треће решење.

Уводно излагање министра спољних послова Србије на "Европском форуму – Алпбах" 28. августа прошле године. Књигу "Косово" са овим и другим текстовима, министар Драшковић је, још пре неколико месеци, званично проследио и генералном секретару УН Кофију Анану, министрима иностраних послова Контакт групе, као и Мартију Ахтисарију