Snimio sam Džegera ni na nebu, ni na zemlji

VIŠE OD SPORTA
Zoran Budžić (56) je najbolji srpski – paparaco. Odnosno, on je, u prevodu ove reči sa italijanskog, agresivni fotoreporter; onaj koji krišom snima slavne ličnosti ili važne političare, u nesvakidašnjim situacijama, čije fotografije objavljuju tabloidi i visokotiražni listovi.

Da je baš takav, najbrži i najuspešniji, objašnjava nam njegov nadimak: Kobra. Stekao ga je na „bojnom polju”, sa fotoaparatom kojim rukuje kao mađioničar. Oni koji su slikani najčešće to nisu ni primetili.

Ali, primećen je njegov dobrotvorni rad po bolnicama i dečjim ustanovama, pa je, pre dve godine, po odluci princeze Katarine Karađorđević, a u organizaciji RTS-a, nagrađen – medaljom za humanost.

Kako radite?

U šezdeset odsto slučajeva ne držim objektiv na oku, slikam iz trzaja, sa strane, odozgo, odozdo... Da sam živeo u devetnaestom veku bio bih revolveraš. Da bih u tome bio uspešan potrošio sam „šleper” filmova. Tu nema ništa slučajno. Ne mašem aparatom kako to nekome izgleda. To nikad ne radim. Uvek samo snimam...

Od kad ste paparaco?

U ovom poslu sam petnaest godina. Radim ga paralalno sa modnom fotografijom, a u modi sam već trideset godina. Bilo je to u vreme Ivana Mojaševića, umetnika fotografije koji je imao svoj studio. Radili smo zajedno. Sve se to događalo u doba naših prvih manekenki: Ljilje Tice, Ljiljane Erić, Tamare Bakić...

Da li je Ivan bio Vaš učitelj?

Osnovnim delom zanata da. Ali, u principu niko nikoga ne može da nauči vrhunskom prilazu fotografiji. Svi oni koji su stigli do određenog nivoa u snimanju moraju sve tajne zanata da otkriju sami. U tom poslu najvažniji je instinkt, osećaj za ugao snimanja, kreativnost, mašta... A posebno je značajan trenutak za pritisak na okidač – „pucanj”. To je kao kad bi snajperistu pitali kako pogodi u centar. Jednostavno. Njemu se to najčešće desi... A ja sam u vojsci bio baš – snajperista...

Koliko ste se školovali?

Onoliko koliko mi je sasvim dovoljno da se bavim ovim poslom. Završio sam ekonomsku školu i radio sam u građevinskoj firmi „Izolacija” kao ekonomista. A posle toga sam završio školu fotografije. Brzinu sam stekao snimanjem svadbi. Posle odlaska iz „Izolacije” nikad više nisam bio u stalnom radnom odnosu. Od tada sam frilenser – slobodan fotoreporter!

A koliko ste se davali sportu?

U biciklizmu sam stigao nadomak dresa državnog tima. Zatim sam, na trkama, vozio motore do pedeset kubika... A s kamerom sam, pre četiri godine, bio na jednom velikom takmičenju. Vojin Đorđević („Voda voda”) vodio me u Japan zbog svog posla, a u međuvremenu sam, za niz svetskih agencija, snimao događaje na Prvenstvu sveta u košarci. I svi su bili očarani onim što sam učinio. Sportskoj fotografiji sam dao brzinu paparaca i dušu umetnika druge vrste. Ipak, vratio sam se modnoj pisti i ženama. One su moja životna inspiracija...

Kad Vam je paparaco rad postao važniji od modnog?

U svim odnosima, pa i u ovom, sem u ljubavi, važne su i pare. Paparaco snimci mi donose veće zarade. Od tada sam, pre trinaest godina, krenuo da snimam osobe na svim događajima. Ne, naravno, kad to očekuju već kad se tome i ne nadaju. U početku me bilo i sramota da to radim. Patrijarhalno sam vaspitan, pa sam sebe u novom poslu doživljavao kao lopova. Ali, po nepisanom pravilu da je „navika druga priroda” brzo sam stekao snagu za neophodnu drskost koju prikrivam šarmom.

Koga imate u porodici?

Imam dve kćerke: Anastasiju (25) i Jelisavetu (22) i akvarijum pun riba. Svi oni su deo moje najuže porodice. Nemam ženu. Razveden sam. Sa kćerkama sam ne samo dobar otac već i odličan drug. One su foto-modeli, manekenke... Anastasija je vođa grupe „Models”. Sad u prodaji imaju disk s njenom pesmom „Oluja strasti”, a uskoro idu u Kinu na veliku turneju... Snimao sam i kćerke kad su bile mlađe. Činim to, ponekad, i sad, ali nikad ih ne bih slikao bez odeće.

Ipak, Anastasija se slikala bez odeće za „Plejboj”

Nisam znao da će se to dogoditi. To je uradio neko drugi. Ima dobrih fotografa. Imao sam i ja ponudu da radim za „Plejboj”, da snimam gole devojke, ali sam to odbio. Naravno, nisam ja neki čistunac koji to ne može da učini. Mogu, naravno, ali neću. Neću zato što radim za ozbiljne firme i za ozbiljne časopise u kojima ima vrlo malo silikonskih lepotica.

Da li su Vaše ćerke ugradile silikone?

Jeste Anastasija, ali ne u potpunosti i ne celo telo. Samo je malo dogradila grudi i usne. Tako je ona odlučila. O tome sam obavešten dva dana pre te lekarske intervencije. Tada sam joj rekao: „Ako je ovo što mi kažeš za mene pitanje – ja sam protiv. Ali, kad si tako odlučila, a punoletna si, učini to”. Iskreno rečeno nije mi bilo pravo što je to uradila, ali ako se ona sad oseća prijatnije, neka joj bude... Često je u inostranstvu. Imala je snimanja u Dubaiju, Londonu, Parizu... Obe moje ćerke studiraju. Anastasija će biti pravnik, a Jelisaveta ekonomista.

Koji Vaš snimak je bio najskuplji?

Pre pet godina sam, za seriju snimaka Jovanke Broz u vožnji kabrioletom, dobio nešto više od 1.500 evra od „Glorije”. Ali, za obaveštenje da će se to dogoditi na određenom mestu i u određeno vreme, platio sam 300 evra. Čekao sam Jovanku i njenog šofera dva dana. Prvog dana krov je bio spušten, a drugog, na moju sreću, nije...

Koji je još snimak iz tog kalibra?

Snimio sam Mika Džegera kad je napravio prvi korak na tlu Srbije, kad je izlazio iz aviona. Taj njegov iskorak nazvao sam „Ni na nebu, ni na zemlji” . Ovaj naslov ima dvostruko značenje. Jer, on, priča se, voli da „duva” travu, pa je uvek ni na nebu, ni na zemlji... Džegera sam snimio sa 400, a Madonu sa 560 metara. Novac za ove snimke dobio sam od onih za koje sam to radio. Bio je to „Mjuzik star”, a „Ilustrovanoj Politici” sam to, praktično, dao džabe.

Ko Vam piše potpise za slike?

I to je moj posao. Posebno sam to učinio kad je u pitanju bila Jovanka. Za mene je ona bila i ostala princeza one, Titove Jugoslavije, pa nisam želeo da je neko, uz moj snimak, naruži na bilo koji način. A i to je pravilo paparaca: snimak se ne prodaje onima koji imaju nameru da „ispljuju” osobu koja je na snimku.

Da li pripremate album sa – najsnimcima?

Trebalo bi to da bude knjiga koju pripremam s Isidorom Bjelicom. Zvaće se „Tamna strana paparaca Kobre”. Biće u toj knjizi provokativnih fotografija poznatih ličnosti koje dosad nisam nikome dao. Ali, sponzori knjige su se uplašili tužbi onih koji su na slikama, pa je taj rad još na čekanju.

A šta je s političarima?

Pre nekoliko meseci sam slikao Borisa Tadića kad je bio na sajmu automobila. Sagao se da nešto pogleda ispod motora na „Zastavinom” „puntu”, pa sam tu fotku prodao s potpisom: „predsednik mehaničar”... A sliku kad je Tadić, na koncertu Miroslava Ilića, u toku pesme „Tamo daleko”, ustao, pevao i podigao desnu ruku sa tri ispružena prsta, „Svedok” je proglasio za snimak meseca.

Da li ste mogli i da nastradate?

Bilo je to u Orašcu, u toku proslave 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Patrijarh Pavle je svetio kolač, a da bi taj čin snimio odgurnuo sam jednu ženu uz komentar: „Kevo nisu u trendu” i slikao sam patrijarha... A mene su dvojica iz obezbeđenja bukvalno digli sa zemlje, izneli van tog prostora i bacili u blato.

Sve te slike prodao sam „Politici”.

Šta radite kad Vam se neko namešta za slikanje?

Odmah to primetim. Kao pala joj pomorandža, pa se sagla i sve joj ispalo iz grudnjaka... To ne slikam. Neću te „mrtve” slike. Umrlice koštaju sto evra, pa neka se tamo prijave... Hoću samo pravu situaciju, „živu sliku”... Tako sam na filmskom festivalu u Kanu slikao Taru Rid, kad joj je, dok se okretala, ispala bradavica iz grudnjaka. To je bio pravi živi snimak. Šteta je što sam imao film, a ne digitalni aparat. Uzeo bih velike pare.

U čemu je draž snimaka ženske lepote?

Sve žele da budu lepe, popularne, poznate... Zato su i za nas, fotografe, sve te devojke poseban izazov. Mi volimo supersnimak. Time pokazujemo koliko smo dobri u našem poslu. A ima tu još nešto što je na „dužem štapu”. I te devojke će jednog dana biti babe, pa će se pre setiti ko ih je slikao, kad su bile mlade i lepe, nego ko im je uzeo nevinost... Jer, frajer je potrošna vrednost, a slika – večita.