Čoček bolji od rokenrola

PARIZ, 28. avgusta – Ispred fontane na Sen Mišelu muzičari vade instrumente iz futrola, zlatne lančiće i prstenje, a onda se trgom ispred Sene prolamaju zvuci trube, a oko orkestra se stvara obruč znatiželjnih prolaznika.

Na bubnju je ispisano: "Ci slav orkestar, Pariz, broj telefona, Guča 2003-2004".

Na repertoaru čočeci, srpska kola, makedonske melodije, "Kalašnjikov", "Mesečina"....

Orkestar "Ci slav" (što bi moglo da znači "slovenski Cigani", ali i "šest Slovena", koliko je u početku bilo muzičara), osnovala je u junu 2000. grupa francuskih studenata sa Arhitektonskog fakulteta u Versaju, kraj Pariza.

Poput mnogih studentskih duvačkih bendova devedesetih godina prošlog veka otkrili su muziku iz filmova Emira Kusturice i obrade Gorana Bregovića tradicionalnih melodija sa Balkana.

Riton, jedan od osnivača, objasnio je dopisniku Tanjuga svoju strast za muzikom koju je proslavio festival u Guči: "To je bolje od rokenrola".

Na širenje repertoara uticao je njihov menadžer, student arhitekture u Parizu Milan Simović, poreklom iz sela Ljuljaci (između Kragujevca i Gornjeg Milanovca). Pod njegovim uticajem, melodije koje danas sviraju su 80 odsto iz srpske tradicije, mada imaju i nekoliko rumunskih, turskih i čečenskih pesama. "Niška banja", "Oro osmoro", "Stani, stani, Ibar vodo", "Mito, bekrijo", "Ne kuni me, ne ruži me, majko", "Iljamov čoček"... samo su neke od pesama kojima se pune pariski klubovi, gde uz prve zvuke trube nastaje opšta gungula i skakanje.

Jedan od tenora, koga zovu "Zlatko" (odnosno Žirom), naučio je i da peva na srpskom, čak sa akcentom Šabana Bajramovića.

Uz muziku ide i određeni stil. Riton se na koncertima pojavljuje sa lažnim zlatnim zubom i brčićima, u belim "kabriolet" mokasinama sa štiklom. "Zlatko" je u belom odelu, Jojo u srpskoj nošnji (opanci, čarape i pojas).

Grupi se nedavno pridružio i Siniša zvani "Singi", poreklom iz Bosne, a kao gost benda je i Mira Pantelić iz Čačka koja je u Parizu diplomirala na Akademiji za ples i glumu.

Pored svirki u klubovima, "Ci slav" vrlo uspešno "radi" svadbe, krštenja i svira na kulturnim manifestacijama u francuskim opštinama.

Na njihove koncerte dolaze uglavnom Francuzi, ali sve češće i mlađi Srbi koji žive u Parizu.

Menadžer Milan objašnjava da je Francuzima dugo trebalo da prihvate orkestar "zato što nisu naši". "Pošto je ova muzika popularna poslednjih godina često nas zovu. Francuska sve prihvata, ona je otvorena za male kulture i narode", objašnjava Milan i dodaje: "Mladi Francuzi gledaju da pobegnu od Em-Ti-Vi uticaja i traže nešto što je dobro, a još nije otkriveno".

Ciganska muzika je, međutim, toliko postala prepoznatljiva devedesetih da su se već pojavili i njeni hibridi, poput elektronske ciganske muzike.

U međuvremenu je "Ci slav" prerastao u udruženje, u čijem statutu piše da mu je cilj da "promoviše kulturu i muziku sa Balkana".

Da bi naučili da sviraju "kao u Guči" pomogao im je Ivica iz Surdulice, iz orkestra Elvisa Ađinovića (dva puta druga truba u Guči 2000. i 2002), koga su doveli u Pariz da im održi "kurs".

Naučili su da nema stajanja između pesama, da bubanj povezuje pesme, da one ne smeju dugo da traju da ne bi opala pažnja.

Njihov bubnjar je prethodno proveo tri nedelje u Surdulici gde ga je obučavao Ivičin otac Stojan (iz orkestra Slobodana Salijevića, koji je uz Bobana Markovića odsvirao "Kalašnjikov" u "Andergraundu").

Od Stojana su kupili i "bubanj 2003", kada su prvi put svirali na Guči. "Nastup na Guči bio je za njih šamar. Bili su zatečeni načinom na koji se sviraju trube kod nas, s koliko decibela, kako bacaju pare u trube, koliko se pije, kako se jede", priča Milan.

Naredne godine kao orkestar su učestvovali u zvaničnim delovima programa.

Kažu da u Guči, kad čuju da su Francuzi, traže im da sviraju "Marseljezu" ili popularne pesme poput "Tekile", a oni im odgovore da bi "radije neki čoček ili kolo".

Na 46. dragačevski festival, koji se održava od 30. avgusta do 3. septembra, dolaze kao već iskusan bend.