Чочек бољи од рокенрола

ПАРИЗ, 28. августа – Испред фонтане на Сен Мишелу музичари ваде инструменте из футрола, златне ланчиће и прстење, а онда се тргом испред Сене проламају звуци трубе, а око оркестра се ствара обруч знатижељних пролазника.

На бубњу је исписано: "Ци слав оркестар, Париз, број телефона, Гуча 2003-2004".

На репертоару чочеци, српска кола, македонске мелодије, "Калашњиков", "Месечина"....

Оркестар "Ци слав" (што би могло да значи "словенски Цигани", али и "шест Словена", колико је у почетку било музичара), основала је у јуну 2000. група француских студената са Архитектонског факултета у Версају, крај Париза.

Попут многих студентских дувачких бендова деведесетих година прошлог века открили су музику из филмова Емира Кустурице и обраде Горана Бреговића традиционалних мелодија са Балкана.

Ритон, један од оснивача, објаснио је дописнику Танјуга своју страст за музиком коју је прославио фестивал у Гучи: "То је боље од рокенрола".

На ширење репертоара утицао је њихов менаџер, студент архитектуре у Паризу Милан Симовић, пореклом из села Љуљаци (између Крагујевца и Горњег Милановца). Под његовим утицајем, мелодије које данас свирају су 80 одсто из српске традиције, мада имају и неколико румунских, турских и чеченских песама. "Нишка бања", "Оро осморо", "Стани, стани, Ибар водо", "Мито, бекријо", "Не куни ме, не ружи ме, мајко", "Иљамов чочек"... само су неке од песама којима се пуне париски клубови, где уз прве звуке трубе настаје општа гунгула и скакање.

Један од тенора, кога зову "Златко" (односно Жиром), научио је и да пева на српском, чак са акцентом Шабана Бајрамовића.

Уз музику иде и одређени стил. Ритон се на концертима појављује са лажним златним зубом и брчићима, у белим "кабриолет" мокасинама са штиклом. "Златко" је у белом оделу, Јојо у српској ношњи (опанци, чарапе и појас).

Групи се недавно придружио и Синиша звани "Синги", пореклом из Босне, а као гост бенда је и Мира Пантелић из Чачка која је у Паризу дипломирала на Академији за плес и глуму.

Поред свирки у клубовима, "Ци слав" врло успешно "ради" свадбе, крштења и свира на културним манифестацијама у француским општинама.

На њихове концерте долазе углавном Французи, али све чешће и млађи Срби који живе у Паризу.

Менаџер Милан објашњава да је Французима дуго требало да прихвате оркестар "зато што нису наши". "Пошто је ова музика популарна последњих година често нас зову. Француска све прихвата, она је отворена за мале културе и народе", објашњава Милан и додаје: "Млади Французи гледају да побегну од Ем-Ти-Ви утицаја и траже нешто што је добро, а још није откривено".

Циганска музика је, међутим, толико постала препознатљива деведесетих да су се већ појавили и њени хибриди, попут електронске циганске музике.

У међувремену је "Ци слав" прерастао у удружење, у чијем статуту пише да му је циљ да "промовише културу и музику са Балкана".

Да би научили да свирају "као у Гучи" помогао им је Ивица из Сурдулице, из оркестра Елвиса Ађиновића (два пута друга труба у Гучи 2000. и 2002), кога су довели у Париз да им одржи "курс".

Научили су да нема стајања између песама, да бубањ повезује песме, да оне не смеју дуго да трају да не би опала пажња.

Њихов бубњар је претходно провео три недеље у Сурдулици где га је обучавао Ивичин отац Стојан (из оркестра Слободана Салијевића, који је уз Бобана Марковића одсвирао "Калашњиков" у "Андерграунду").

Од Стојана су купили и "бубањ 2003", када су први пут свирали на Гучи. "Наступ на Гучи био је за њих шамар. Били су затечени начином на који се свирају трубе код нас, с колико децибела, како бацају паре у трубе, колико се пије, како се једе", прича Милан.

Наредне године као оркестар су учествовали у званичним деловима програма.

Кажу да у Гучи, кад чују да су Французи, траже им да свирају "Марсељезу" или популарне песме попут "Текиле", а они им одговоре да би "радије неки чочек или коло".

На 46. драгачевски фестивал, који се одржава од 30. августа до 3. септембра, долазе као већ искусан бенд.