Izraelsko čišćenje cevi

Učestale pretnje iranskog predsednika Mahmuda Ahamdinežada o nestanka Izraela sa lica zemlje ide na ruku onima koji u Izraelu tvrde da iranski nuklerani program mora biti obustavljen vojnim sredstvima. Glas zagovornika rata protiv Irana sve je glasniji, a proteklih nedelja u i svetski mediji izvestili da se ova opcija „vratila na sto” i administracije u Vašingtonu.

Iako je i izaslanik Irana u Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju Ali Asgar Soltanih pre nekoliko dana izjavio je da je Iran „potpuno spreman za pregovore o gorivu za reaktor u Teheranu bez bilo kakvih uslova”, iranski nuklearni program i dalje je sporan za zapadni svet, Izrael, ali i Rusiju. Ipak, jevrejska država se oseća najugroženijom tako da se u Izraelu već spekuliše o nekoliko više ili manje moguća scenarija po kojem bi izraelski avioni doleteli do Irana i bombardovali nuklearna postrojenja.

Prvi scenario uključuje da izraelski borci F-15 prelete 1.600 kilometara preko Saudijske Arabije i stignu do Irana i to jedina opcija koja podrazumeva prolaz kroz vazdušni prostor samo jedne zemlje. Drugi scenario je let od 1.600 kilometra preko Jordana sa punjenjem goriva u Iraku, što bi podrazumevalo da Izrael dobije dozvolu za korišćenje vazdušnog prostora obe ove zemlje. Treći scenario je let od 2.000 kilometra preko Jordana i Saudijske Arabije uz punjenje goriva u blizini granice saudijske kraljevine sa Kuvajtom i Irakom.

Prema četvrtom scenariju, izraelski avioni bi leteli 1.800 kilometara preko Sirije do Turske gde bi u blizini tursko-iračko-iranske granice napunili gorivo i nastavili ka Iranu. Uzimajući u obzir aktuelne zategnute odnose između Jerusalima i Ankare, ovo je malo moguća opcija. I najmanje moguća opcija je da izraelski avioni najkraćom maršutom od 1.500 kilometara prelete Siriju i Irak na putu do iranskih postrojenja.

Ukoliko bi došlo do rata, Izrael bi na Iran krenuo lovcima-bombarderima F-15 koji bi nosili satelitski navođene bombe (EGBU-24 Paveway 3) sa bojnom glavom (BLU-109/B)koja moće da probije 2,38 metara betona. Njihove mete najverovatnije bi bila i postrojenja kao što su elektrana za obogaćivanje uranijuma u Natancu, potom Teheranski nuklearni istraživački centar, Esfahanski nuklearni tehnolški centar, postrojenja u Bušehru, Amaraku, Karaju, kao i prema pojedinim informacijama novo mesto za obogaćivanje uranijuma koje je izgrađeno unutar jedne planine u blizini grada Koma.

Ono što zabrinjava analitičare je sigurni odgovor Iranaca koji bi balističkom raketom „šahab-3” mogli da gađaju celu teritoriju Izraela. Premda je Izrael pre nekoliko dana potpisao sa SAD sporazum o osposobljavanju balističkog štita „Erou-3”, koji bi trebalo da na većim visinama obara rakete uperene ka jevrejskoj državi, ovaj sistem će biti u funkciji tek između 2012. i 2013. godine. Sistem zajednički proizvode izraelska vazdušno-kosmička industrija i američka firma „Boing”, na šta je utrošeno milijardu dolara od 1988. godine. Ipak, Izrael usavršava sistem raketne odbrane „Ajron dom” (Gvozdena kupola), koji je pre svega usmeren za odbranu od raketa malog dometa koje Hamas i Hezbolah ispaljuju ka Izraelu.

Iranski ministar odbrane i brigadni general Ahmad Vahidi upozorio je nedavno Izrael da će „svaki nezakoniti akt agresije od strane Izraela biti okidač za početak njegovog uništenja”. Iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad je, pak, u intervjuu za državnu televiziju Pres rekao da Iran očekuje da će SAD izvesti vojni napad na najmanje dve države na Bliskom istoku u naredna tri meseca, ne precizirajući da li misli da će Iran biti napadnut. Osim toga, Ahmadinežad je rekao da Iran ima „vrlo precizne informacije da su Amerikanci skovali plan, prema kojem vode psihološki rat protiv Irana”.

U Izraelu se o napadu na Iran priča još od proleća 2008. godine, kada se spekulisalo da tadašnji premijer Ehud Olmert razmatra obu akciju. Podsetimo, Izrael je 1981. godine bombardovao i uništio je jedini nuklearni reaktor u Iraku, a 2007. je bombardovao jednu lokaciju u Siriji zbog sumnje da se tu nalazi nuklearni reaktor.

Zvaničnici aktuelne desničarske vlade u Jerusalimu otvoreno kažu da je Izrael unapredio vojnu sposobnost koja bi mogla da bude korišćena protiv neprijatelja u Gazi, Libanu, Siriji ili Iranu. Međutim, postoji nekoliko teorija zašto se Izrael ustručava od takve akcije.

Jedna teorija se zasniva na tome da Izraelci žele da što više unaprede svoje vojne kapacitete, kako ofanzivne, tako i odbrambene, budući da bi napad izazvao odgovor Irana, ali i Hezbolaha u Libanu. Druga teorija se zasniva na tome da izraelski planeri navodno smatraju da napadi ne bi bili uspešni, međutim to nije u saglasju sa izraženi strahom jevrejske države od iranske nuklearne pretnje.

Prema trećoj teoriji, napad sprečavaju unutrašnja politička previranja jer premijer Netanijahu navodno zagovara napad, ali ne želi da ga naredi bez saglasja sa ministrom odbrane Ehudom Barakom, predsednikom Šimonom Peresom, načelnikom Generalštaba Gabijem Aškenazijem i šefom Mosada Meirom Daganom. Navodno samo Barak podržava napad, ali je zanimljivo i to što Aškenaziju i Daganu u narednih nekoliko meseci ističu mandati tako da će biti od presudnog značaja videti koga će izraelski premijer izabrati da ih zameni.

Osim toga, analitičari smatraju da su Izraelci oprezni i da se ne dogodi situaciju iz Sueckog rata 1956. godine kada Ajzenhauerova administracija nije podržala vojnu operaciju Britanaca, Francuza i Izraelaca. Sadašnja administracija Baraka Obame nije isključila vojnu intervenciju, ali zasad Izrael nema podršku za samostalni napad.

Nenad Radičević

-----------------------------------------------------------

Potraga za ratnim prijateljima

Osim SAD, ukoliko Izrael zaista namerava da krene u ratnu akciju protiv Irana neophodni su mu logistički ratni prijatelji budući da je poprilično udaljen od iranske teritorije. U tom kontekstu se i tumači nedavno objavljena informacija da je šef izraelske obaveštajne agencije Mosad Meir Dagan posetio Saudijsku Arabiju, pri čemu su razgovori bili su usredsređeni na Iran i razvoj njegovog nuklearnog programa. Portal „Vorldnet dejli”, objavio je ovu vest pozivajući se na arapske izvore, dok su izraelski mediji prethodno objavljivali niz izveštaja o tome da je pojačana saradnja između Jerusalima i Rijada, između ostalog, i u oblasti odbrane, konkretno vojna saradnja u slučaju izraelskog napada na iranska nuklearna postrojenja.

Da Daganova poseta nije diplomatsko ubeđivanje razrađivanje detalja uspostavljene izraelsko-saudijske saradnje svedoči i to da je još pre više od dva meseca u toku vojne vežbe saudijske vojne snage prekinule operacije svojih vazdušnih odbrambenih sistema na nekoliko sati. Ovu aktivnost Saudijaca, londonski „Tajms” je protumačio kao probu vojnih planova za eventualnu potrebu da izraelski borbeni avioni lete kroz saudijski vazdušni prostor na putu ka Iranu. Štaviše, iranski i pojedini arapski mediji izvestili su da su izraelski avioni i helikopteri čak i sleteli u Saudijskoj Arabiji da bi tamo navodno „razmestili opremu”.

Dok „Tajmsovi” američki izvori tvrde da su Saudijci dozvolili Izraelu prelete preko severa svoje teritorije, Rijad demantuje te navode a saudijsko Ministarstvo spoljnih poslova saopštava da kraljevstvo „nikad nikome neće dozvoliti da koristi saudijsku teritoriju za napada na druge zemlje”. „To se naročito odnosi na okupatorski režim Izraela sa kojima Saudijska Arabije nema odnose”, dodaje se u saopštenju.

Osim toga, prošlog meseca je ambasador Ujedinjenih Arapskih Emirata u Vašingtonu Jusuf al-Otajba ocenio da je nuklearno oružje u rukama Iranaca ozbiljnije od izraelskog napada jer se nuklearni Iran ne može tolerisati. Ova izjava je odmah u Izraelu protumačena kao znak da zemlje Zaliva dele sa izraelsku zabrinutost oko iranskog nuklearnog programa. Ambasador UAE je potom u članku u „Vašington tajmsu” otvoreno zagovarao američki napad na Iran.

N. Radičević