Lepota se meri istrajavanjem

„Službeni glasnik”, u biblioteci „Nauka” (Filozofija), objavio je obimnu, kompleksnu studiju Sretena Petrovića „Za autonomiju umetnosti” (Estetička preispitivanja). Sreten Petrović (1940), doktorirao je 1971. godine s tezom o Šelingovoj estetici i filozofiji. Profesor je na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine. Jedan je od osnivača „Etno-kulturološke radionice” u Svrljigu i glavni i odgovorni urednik časopisa „Etno-kulturološki zbornik”. Autor je knjiga: „Estetika i ideologija”, „Umetnost i simboličke forme”, „Metafizika i psihologija slike”, „Boja i savremeno srpsko slikarstvo”, „Dekonstrukcija slike”, „Mitologija raskršća”, „Srpska mitologija”, u pet tomova, „Na raskršću puteva”...

Egipatske piramide, Mikelanđelov „Strašni sud”, Danteova „Božanstvena komedija”, Betovenova „Deveta simfonija”, neka su od vrhunskih dela. Kako se prepoznaje genijalnost jednog umetnika?

Oduvek sam u estetici zagovarao vrednosno oslobođen pristup umetnosti. To kako sada odrediti njenu vrednost, lepotu, genijalnost tvorca, jedno je od najtežih pitanja u estetici. Ja sam, konačno, razumeo da se estetska vrednost dela može odrediti ovako: estetsko se potvrđuje istrajavanjem umetničkog dela u vremenu. Tako bi se lepota jedne tvorevine merila uspehom njene izdržljivosti u povesnom.

Na osnovu kojih kriterijuma Hajdeger, recimo, zna da Rilke „zaostaje” za Helderlinom?

Legitimno je pravo filozofa koji ima potrebu da u svoj misaoni sistem uklopi i umetnost, odabere ona umetnička dela koja bi da uskladi sa pretpostavkama svoje polazne teze. Svakako, vrednost jedne filozofije ne meri se stepenom promašaja datoga filozofa u primeni svojih principa na umetnost. Riskantne filozofske ocene i tumačenja pojedinih umetničkih dela od strane mislilaca visokoga ranga, a tu spada i Hajdeger, često mogu biti posledica ograničenosti ukusa datoga filozofa, a to onda pokreće i pitanje njegove estetičke kompetencije u procenjivanju.

U činu stvaranja važno je delo, umetnik je nešto sporedno, samo prijemna antena?

Danas, u civilizacijski oskudnom vremenu kada ideologija globalizma preti da potre svaki trag subjektiviteta – temeljnog ličnog svojstva koje se u dosadašnjoj povesti na egzemplaran način pokazivalo u umetnosti, jeziku i mitu, sve više dobija na značaju radikalno insistiranje na subjektu-umetniku. Razume se, bez zanemarivanja učinka njegovog dela – čiju vrednost vreme treba tek da potvrdi. Danas smo pred opasnošću radikalnoga gubitka nacionalnoga jezika – u ime globalnog, koji prividno tehnološki, postaje dominantan jezik nacije koja dominira, koji vrši kolonizacijsku funkciju u planetarnoj nadređenosti nad slabijima. Sve je u pitanju! I zavodljiva mitska priča, a i umetnost. Estetska forma, prema Hegelovoj prognostičkoj ideji prestala je da bude poželjna forma, već se – danas izričito – doživljava kao remetilački faktor spram samo prividno anacionalnog svetskog globalizma.

Moderna umetnost razara estetiku lepog, smatrajući lepo prividom.

Ako „estetika lepog” računa sa dosadašnjim umetničkim postignućem koje je ušlo u fond trajnih vrednosti čoveka – od antičke, klasične umetnosti do moderne, a ovde su i kubizam i konceptualizam – onda „estetika ružnog” simbolizuje sve ono što je tome antitetičko, kojom se oglašavaju zvona u predvečerje opela umetnosti.

Kuda nas vodi zalaganje za estetiku ružnog? Često se govori o kraju istorije, kraju umetnosti, kraju estetike. Može li estetika da uništi umetnost, da postane važnija od same umetnosti?

U „Politici” je, nedavno, povodom likovne umetnosti, Miodrag B. Protić, sa istančanim senzibilitetom jednako za „klasično” i „tradicionalno”, kao i za „moderno” i „konceptualno”, krajnje rezignirano, no ne manje kritički, ocenio da to što se danas „zbiva” na našoj umetničkoj sceni predstavlja „kraj štafelajske slike”. Ja bih dodao i kraj umetnosti kao takve! Za tu „pustoš” odgovorni su pomodni koliko i snobovski i elitistički ostrašćeni promoteri „estetike ružnog”. Iz toga iznedrene „kvaziumetničke” tvorevine, urušavaju se u trenutku instalacije i promocije. Njima se samozadovoljno bave „kritičko-umetnički” ekscentrici uživajući u hermetizmu novogovora povodom ezoteričkih inovacija. Na tim je osnovama iznikao surogat estetskoga – s one strane svega što su estetika i istorija umetnosti do sada promovisale kao „lepo”.

Kakva će biti uloga mita i religije u umetnosti 21. veka?

Nisam jedini koji procenjuje da će u punome pogonu uspon civilizacije obeležiti 21. vek, dok će kultura kojom su odisale vrednosti dosadašnje duhovnosti biti u uzmaku. Sasvim grubo, civilizacija i kultura se odnose kao globalno – partikularno. Partikularno prosijava iz autentičnih formi – umetnosti, pluraliteta jezika i mita, dok se civilizacijski proces, pragmatički oslonjen na nauku, potčinjava tehnici. Kroz forme kulture čuva se duh naroda i ličnost, a i sve ono što pripada korpusu kolektivnog osećanja – individualni senzibilitet, čulnost i ukus, identitet posebnosti. U formama civilizacije – u nauci i tehnici na čelu sa obesmišljenom politikom u službi kapitala, promovišu se bezličnost i prazna opštost, koje nemilosrdno gaze pred sobom sve što prkosi – opštem, poglavito, nacionalnu kulturu i njenu umetnost, njen jezik koji po slovu pojma nikako ne mogu biti anacionalni.

U kojoj meri se savremena kritika bavi estetskim u umetničkom delu, uspeva li da razdvoji pravu od lažne umetnosti?

Kritika, prihvativši za sebe nevrednujuću poziciju, najviše bi doprinela stvaralaštvu – kada ga ne bi ometala! Stvaralaštvu bi najviše koristilo kada bi se kritika usredsredila da markira očite promašaje, snobizam i kvazielitizam u „stvaranju”, kada bi žigosala sve ono što koči slobodne i spontane tokove u proizvodnji dela. Danas se retko ko od urednika u medijima, u novinama usuđuje da kritički progovori o tome šta se dešava na sceni, na našim izložbenim prezentacijama. Da li je to što ovim prostorima promiče – a na liniji instalacija „šoka” – uopšte umetnost! Nekada smo rezolutno bili protiv angažovane, ideološki intendirane umetnosti, socijalističkog realizma! Danas već nikome od onih nekada „hrabrih” kritičara – posvećenika slobodi stvaralaštva, ne pada na um da ukaže kako su danas u umetnosti, više no ikada, na delu upravo „ideologija” i „politika”.

Zoran Radisavljević