Novi teatar, do poslednjeg daha

Upravo se navršilo sto godina od rođenja i četrdeset godina od smrti Bojana Stupice.

Bojan je rođen 1. avgusta 1910. u Ljubljani. Završio je gimnaziju i arhitekturu. Na početku studija arhitekture pomno prati predstave u ljubljanskoj Drami. Željan novih saznanja o savremenim pozorišnim zbivanjima u Evropi putuje van granica Slovenije. Takvu orijentaciju slediće čitavog života.

Na drugoj godini studija, 1930. Bojan upoznaje Savu Severovu koja je studirala na Institutu za pozorište u Berlinu. Poznanstvo sa Severovom uticalo je da se sasvim opredeli za teatar. Viziju o pozorištu ostvaruje u Teatarskoj komornoj družini „Obraznikov”. Premijera „Rat i mir” Pola Renala 21. decembra 1931. označila je datum u Bojanovom opredeljenju za teatarsku umetnost.

Životi Bojana i Save tekli su zajedno skoro dvadeset godina u krstarenju po jugoslovenskim pozorištima od Maribora, Skoplja, Splita, Ljubljane i Zagreba do Beograda. Nisu imali mnogo sreće i često su menjali angažmane. Bojan se vratio u Ljubljanu i 1934. završio arhitekturu. Predstava „Kvadratura kruga” Katajeva u Mariborskom gledališču, ukazala je na obilje njegove darovitosti ali i hrabro izneto političko opredeljenje levo orijentisanog intelektualca. Bojan i Sava dobijaju angažman u ljubljanskoj Drami.

Korošec zabranjuje Bulgakova

Bojanov i Savin angažman u Narodnom pozorištu počinje 1938. u jakoj konkurenciji vrsnih reditelja i glumaca. Prva premijera „Molijera” Bulgakova nema sreće jer je predstava odmah skinuta sa repertoara po zapovesti ministra Antona Korošca. Sličan udarac pogađa Bojana i sa Koktoovim „Strašnim roditeljima”, ali režiju Šurekovih „Uličnih svirača” publika pozdravlja s ovacijama. Sa nepunih trideset godina, Bojan je izbio u red najmodernijih mladih reditelja u zemlji. Ipak, odlučio je da sa Savom ode iz Narodnog pozorišta 31. jula 1940. Sava je otputovala ranije i 25. marta rodila sina Mateja kojeg su iz milošte prozvali Čič.

Povratak u Ljubljanu nije doneo Bojanu i Savi angažman jer je Bojan već bio obeležen kao „crveni” i sarađivao sa Beblerom, Ziherlom i Vidmarom. Bojan je radio kao tehnički crtač a Sava u krojačkom salonu svoje sestre. Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu nudi im angažman i oni ga prihvataju ali odmah po premijeri 5. juna 1941. beže u Ljubljanu. Zbog partijske aktivnosti, Stupica je uhapšen a 1942. prebačen u zloglasni italijanski logor Gonars gde je istrpeo mučenja, teško se razboleo i 1943. pušten kao neizlečiv bolesnik. Po oslobođenju 1945. nastaje nova etapa u Bojanovom umetničkom stvaralaštvu. Podvrgao se operacijama i otpočeo svestrani angažman u ljubljanskom  SNG. Postavio je devet predstava bez pauze za samo dve sezone! Postao je i pedagog na Akademiji za igralsku umetnost. Kasnije će iz Beograda povremeno gostovati do 1967. Njegov opus u Sloveniji obuhvatio je 40 predstava.

U proleće 1946. Bojan je boravio na studijskom putovanju u Rusiji, upoznao se sa sovjetskim pozorištem, naročito sa ustrojstvom MHAT-a i došao na ideju da bi pozorište slično MHAT-u moglo da se ustanovi u Jugoslaviji. Ta ideja više ga nije napuštala. Ubrzo je doneo odluku da sa Savom definitivno pređe u Beograd.

„Univerzitet” u Evangelističkoj crkvi

Sava Severova je postala član Jugoslovenskog dramskog pozorišta i u njemu ostala od 1947. do 1952. kada se sa sinom vratila u Ljubljanu gde je igrala do kraja glumačke karijere. Ulogu Laure Lembah, koju je u Beogradu tumačila preko dvadeset godina, još niko nije nadmašio.

Bojanova vizija novog pozorišta počela je u Beogradu da se ostvaruje osnivanjem Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Umetničko rukovođenje JDP-om obuhvatilo je daleko veće Bojanovo angažovanje nego što je to bilo predviđeno. Putovao je po pozorištima Jugoslavije, okupljao glumce i druge umetnike, rukovodio organizacionim i tehničkim poslovima, bio reditelj, scenograf, arhitekta i pripremao tri predstave! Kao kakav čarobnjak pokretao je sve oko sebe. Njegove probe u Evangelističkoj crkvi postale su svojevrsni univerzitet i došle u žižu kulturnih zbivanja. Njegovim predstavama „Kralj Betajnove”, Ujka Vanja” i „Ribarske svađe” otvoreno je Jugoslovensko dramsko pozorište 3, 6. i 10. aprila 1948. godine.

Od avgusta 1948. sa Bojanom zajedno radi i u njegovim predstavama igra zapažene i glavne uloge njegova druga životna saputnica Mira Stupica. Oni ubrzo postaju umetnički tandem, idu kroz angažmane pozorišta u Beogradu i Zagrebu, ostvaruju krupne stvaralačke rezultate i stiču neprolaznu slavu.

Stupica je nosio u sebi viziju sublimiranog pozorišta i tragao je za teatrom koji odgovara našem podneblju. Međutim, ta ideja o jedinstvenom pozorištu zemlje, sličnom MHAT-u, osporavana je a istomišljenike nije imao i JDP je postalo pozorište državnog tipa kao sva druga pozorišta u zemlji. Pritešnjen nerazumevanjem, dao je ostavku na dužnost umetničkog rukovodioca i ostao u pozorištu samo kao reditelj. Za predstavu Dundo Maroje dobio je Saveznu nagradu vlade FNRJ 1949.

Posle predstave Ljubov Jarovaja, 1949. ponovo su otpočele diskusije i frontalni napadi na Bojana, njegovu idejnu stranu stvaranja. Bojanova traganja za neuhvatljivim valerima dela, objektivno slikanje negativnog i psihološko tumačenje ljudskog stradanja, smatrali su štetnim. Većina diskutanata znala je malo o pozorišnoj interpretaciji, ali su ipak Bojanu držali lekcije. Bojan se od borbe s protivnicima zamarao, ali nije prestajao da stvara. Čak je 1949. radio na filmskim projektima, igrao uloge a svoj prvi igrani film Jara gospoda snimio 1953. Posle premijere Krvavih svadbi 1954. Bojan je opet bio meta napada. Na jednoj strani bili su Gligorić, upravnik, Finci, tada svemoćni kritičar, i pojedini gradski faktori, a na drugoj Bojan Stupica – sam. Nisu bili u pravu. Danas to znamo. Posledice su bile pogubne za Bojana i on se od borbe s protivnicima iscrpljivao, zapadao u alkohol i čak lečio u Švajcarskoj, ali se nije odricao stvaranja. Prema oficijelnoj kritici već je imao izgrađen stav. Nepravedne kritike su ga pogađale, ali se on nije upuštao u polemike, komentarišući ih s ironijom i duhovitim opaskama.

Izlazak na sporedan ulaz

Kada je na položaj upravnika, posle Gligorića, postavljen Milan Dedinac, Bojan daje ostavku 30. novembra 1954. na dužnost reditelja i napušta teatar čiji je bio tvorac. Napušta i Beograd, sa Mirom Stupicom, tada već prvakinjom pozorišta. Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu odmah je ponudilo angažman umetničkom paru Stupica i oni su 16. februara 1955. postali njegovi članovi. Obnovio je glumački ansambl mladim glumcima sa Kazališne akademije i drugim poslenicima. Gradske vlasti omogućile su mu izvanredan tretman. Ostvaruje devet predstava zaredom od kojih su većina antologijske u kojima je i Mira Stupica dosegla svoj glumački vrh. Odjek u kritikama Bojanovih predstava je izuzetno dobar a prijem kod publike veličanstven. Iz angažmana u HNK Bojan je prvi put režirao u inostranstvu, u Pragu. Grad Zagreb nagradio je Bojana za predstave „Sveta Ivana” i „Kavkaski krug kredom”, a Miru za ulogu Ivane i Glorije.

Od jeseni 1957. Bojan i Mira su ponovo članovi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali povratak nije bio konačan, jer je na čelo pozorišta 1959. došao Milan Dedinac. Bojan je iz pozorišta izašao na sporedan ulaz ne sačekavši da Dedinac uđe na glavna vrata. Započetu predstavu „Opera za tri groša” doveo je do premijere njegov asistent Ljubomir Draškić.

Narodno pozorište u Beogradu je s oduševljenjem prihvatilo Bojana i Miru Stupicu u angažman. Nižu se premijere, ukupno dvanaest, Bojan postaje i direktor Drame. Paralelno sa angažmanom u Narodnom pozorištu prihvata angažman u Pozorištu Atelje 212 i preuzima umetničko rukovodstvo. Opet otpočinje bitku za teatar i kreira pozorište po sopstvenoj viziji. Okupio je celokupni ansambl, uspostavio repertoar, kreirao predstave, adaptirao scenski prostor u zgradi Borbe i izradio projekat nove zgrade Ateljea 212. Imao je snagu koja je prevazilazila ljudske mogućnosti jer je stvarao novi teatar i plovio punim jedrima. Međutim, 1961. javljaju se otpori prema Bojanovoj koncepciji Ateljea 212, ruše niz njegovih poteza, stalni ansambl biva ukinut. Bojan ostaje sam, povlači se a rukovođenje prepušta drugima, savitljivijima. Odriče se i rediteljskog posla nakon pet ostvarenih predstava. Ostaje samo projektant nove zgrade, nad kojom bdi danonoćno. Zgrada Ateljea 212 je svečano otvorena 20. decembra 1964.

U trenutku kada se Bojan sve više povlačio, došao je poziv njegovog pozorišta – Jugoslovenskog dramskog – da prihvati dužnost upravnika i Bojan je 29. marta 1968. prvi put stao na čelo pozorišta čiji je bio tvorac. Po ko zna koji put započeo je bitku za teatar i sve pokrenuo u svom ritmu. Angažovao je dve glumačke klase sa Akademije, započeo nove predstave i projektovao i izgradio malu scenu JDP-a 1969, pozorišno zdanje koje je posle njegove smrti ponelo ime – Teatar „Bojan Stupica”.

Bojanov poslednji angažman u JDP sprečila je opaka bolest, ali on je radio do poslednjeg daha. Smrt ga je prekinula 22. maja 1970. Desilo se prerano ali, možda, kako je želeo, da sagori u radu, u pozorištu koje je izgleda najviše voleo.

Bojanovo stvaralaštvo postalo je poznato širom zemlje u celosti kada je 1985. objavljena knjiga o Bojanu Stupici i priređena retrospektivna izložba njegovog stvaranja, pod autorstvom potpisnika ovih redova.

Mr Ksenija Šukuljević Marković