Нови театар, до последњег даха

Управо се навршило сто година од рођења и четрдесет година од смрти Бојана Ступице.

Бојан је рођен 1. августа 1910. у Љубљани. Завршио је гимназију и архитектуру. На почетку студија архитектуре помно прати представе у љубљанској Драми. Жељан нових сазнања о савременим позоришним збивањима у Европи путује ван граница Словеније. Такву оријентацију следиће читавог живота.

На другој години студија, 1930. Бојан упознаје Саву Северову која је студирала на Институту за позориште у Берлину. Познанство са Северовом утицало је да се сасвим определи за театар. Визију о позоришту остварује у Театарској коморној дружини „Образников”. Премијера „Рат и мир” Пола Ренала 21. децембра 1931. означила је датум у Бојановом опредељењу за театарску уметност.

Животи Бојана и Саве текли су заједно скоро двадесет година у крстарењу по југословенским позориштима од Марибора, Скопља, Сплита, Љубљане и Загреба до Београда. Нису имали много среће и често су мењали ангажмане. Бојан се вратио у Љубљану и 1934. завршио архитектуру. Представа „Квадратура круга” Катајева у Мариборском гледалишчу, указала је на обиље његове даровитости али и храбро изнето политичко опредељење лево оријентисаног интелектуалца. Бојан и Сава добијају ангажман у љубљанској Драми.

Корошец забрањује Булгакова

Бојанов и Савин ангажман у Народном позоришту почиње 1938. у јакој конкуренцији врсних редитеља и глумаца. Прва премијера „Молијера” Булгакова нема среће јер је представа одмах скинута са репертоара по заповести министра Антона Корошца. Сличан ударац погађа Бојана и са Коктоовим „Страшним родитељима”, али режију Шурекових „Уличних свирача” публика поздравља с овацијама. Са непуних тридесет година, Бојан је избио у ред најмодернијих младих редитеља у земљи. Ипак, одлучио је да са Савом оде из Народног позоришта 31. јула 1940. Сава је отпутовала раније и 25. марта родила сина Матеја којег су из милоште прозвали Чич.

Повратак у Љубљану није донео Бојану и Сави ангажман јер је Бојан већ био обележен као „црвени” и сарађивао са Беблером, Зихерлом и Видмаром. Бојан је радио као технички цртач а Сава у кројачком салону своје сестре. Хрватско народно казалиште у Загребу нуди им ангажман и они га прихватају али одмах по премијери 5. јуна 1941. беже у Љубљану. Због партијске активности, Ступица је ухапшен а 1942. пребачен у злогласни италијански логор Гонарс где је истрпео мучења, тешко се разболео и 1943. пуштен као неизлечив болесник. По ослобођењу 1945. настаје нова етапа у Бојановом уметничком стваралаштву. Подвргао се операцијама и отпочео свестрани ангажман у љубљанском  СНГ. Поставио је девет представа без паузе за само две сезоне! Постао је и педагог на Академији за игралску уметност. Касније ће из Београда повремено гостовати до 1967. Његов опус у Словенији обухватио је 40 представа.

У пролеће 1946. Бојан је боравио на студијском путовању у Русији, упознао се са совјетским позориштем, нарочито са устројством МХАТ-а и дошао на идеју да би позориште слично МХАТ-у могло да се установи у Југославији. Та идеја више га није напуштала. Убрзо је донео одлуку да са Савом дефинитивно пређе у Београд.

„Универзитет” у Евангелистичкој цркви

Сава Северова је постала члан Југословенског драмског позоришта и у њему остала од 1947. до 1952. када се са сином вратила у Љубљану где је играла до краја глумачке каријере. Улогу Лауре Лембах, коју је у Београду тумачила преко двадесет година, још нико није надмашио.

Бојанова визија новог позоришта почела је у Београду да се остварује оснивањем Југословенског драмског позоришта. Уметничко руковођење ЈДП-ом обухватило је далеко веће Бојаново ангажовање него што је то било предвиђено. Путовао је по позориштима Југославије, окупљао глумце и друге уметнике, руководио организационим и техничким пословима, био редитељ, сценограф, архитекта и припремао три представе! Као какав чаробњак покретао је све око себе. Његове пробе у Евангелистичкој цркви постале су својеврсни универзитет и дошле у жижу културних збивања. Његовим представама „Краљ Бетајнове”, Ујка Вања” и „Рибарске свађе” отворено је Југословенско драмско позориште 3, 6. и 10. априла 1948. године.

Од августа 1948. са Бојаном заједно ради и у његовим представама игра запажене и главне улоге његова друга животна сапутница Мира Ступица. Они убрзо постају уметнички тандем, иду кроз ангажмане позоришта у Београду и Загребу, остварују крупне стваралачке резултате и стичу непролазну славу.

Ступица је носио у себи визију сублимираног позоришта и трагао је за театром који одговара нашем поднебљу. Међутим, та идеја о јединственом позоришту земље, сличном МХАТ-у, оспоравана је а истомишљенике није имао и ЈДП је постало позориште државног типа као сва друга позоришта у земљи. Притешњен неразумевањем, дао је оставку на дужност уметничког руководиоца и остао у позоришту само као редитељ. За представу Дундо Мароје добио је Савезну награду владе ФНРЈ 1949.

После представе Љубов Јароваја, 1949. поново су отпочеле дискусије и фронтални напади на Бојана, његову идејну страну стварања. Бојанова трагања за неухватљивим валерима дела, објективно сликање негативног и психолошко тумачење људског страдања, сматрали су штетним. Већина дискутаната знала је мало о позоришној интерпретацији, али су ипак Бојану држали лекције. Бојан се од борбе с противницима замарао, али није престајао да ствара. Чак је 1949. радио на филмским пројектима, играо улоге а свој први играни филм Јара господа снимио 1953. После премијере Крвавих свадби 1954. Бојан је опет био мета напада. На једној страни били су Глигорић, управник, Финци, тада свемоћни критичар, и поједини градски фактори, а на другој Бојан Ступица – сам. Нису били у праву. Данас то знамо. Последице су биле погубне за Бојана и он се од борбе с противницима исцрпљивао, западао у алкохол и чак лечио у Швајцарској, али се није одрицао стварања. Према официјелној критици већ је имао изграђен став. Неправедне критике су га погађале, али се он није упуштао у полемике, коментаришући их с иронијом и духовитим опаскама.

Излазак на споредан улаз

Када је на положај управника, после Глигорића, постављен Милан Дединац, Бојан даје оставку 30. новембра 1954. на дужност редитеља и напушта театар чији је био творац. Напушта и Београд, са Миром Ступицом, тада већ првакињом позоришта. Хрватско народно казалиште у Загребу одмах је понудило ангажман уметничком пару Ступица и они су 16. фебруара 1955. постали његови чланови. Обновио је глумачки ансамбл младим глумцима са Казалишне академије и другим посленицима. Градске власти омогућиле су му изванредан третман. Остварује девет представа заредом од којих су већина антологијске у којима је и Мира Ступица досегла свој глумачки врх. Одјек у критикама Бојанових представа је изузетно добар а пријем код публике величанствен. Из ангажмана у ХНК Бојан је први пут режирао у иностранству, у Прагу. Град Загреб наградио је Бојана за представе „Света Ивана” и „Кавкаски круг кредом”, а Миру за улогу Иване и Глорије.

Од јесени 1957. Бојан и Мира су поново чланови Југословенског драмског позоришта, али повратак није био коначан, јер је на чело позоришта 1959. дошао Милан Дединац. Бојан је из позоришта изашао на споредан улаз не сачекавши да Дединац уђе на главна врата. Започету представу „Опера за три гроша” довео је до премијере његов асистент Љубомир Драшкић.

Народно позориште у Београду је с одушевљењем прихватило Бојана и Миру Ступицу у ангажман. Нижу се премијере, укупно дванаест, Бојан постаје и директор Драме. Паралелно са ангажманом у Народном позоришту прихвата ангажман у Позоришту Атеље 212 и преузима уметничко руководство. Опет отпочиње битку за театар и креира позориште по сопственој визији. Окупио је целокупни ансамбл, успоставио репертоар, креирао представе, адаптирао сценски простор у згради Борбе и израдио пројекат нове зграде Атељеа 212. Имао је снагу која је превазилазила људске могућности јер је стварао нови театар и пловио пуним једрима. Међутим, 1961. јављају се отпори према Бојановој концепцији Атељеа 212, руше низ његових потеза, стални ансамбл бива укинут. Бојан остаје сам, повлачи се а руковођење препушта другима, савитљивијима. Одриче се и редитељског посла након пет остварених представа. Остаје само пројектант нове зграде, над којом бди даноноћно. Зграда Атељеа 212 је свечано отворена 20. децембра 1964.

У тренутку када се Бојан све више повлачио, дошао је позив његовог позоришта – Југословенског драмског – да прихвати дужност управника и Бојан је 29. марта 1968. први пут стао на чело позоришта чији је био творац. По ко зна који пут започео је битку за театар и све покренуо у свом ритму. Ангажовао је две глумачке класе са Академије, започео нове представе и пројектовао и изградио малу сцену ЈДП-а 1969, позоришно здање које је после његове смрти понело име – Театар „Бојан Ступица”.

Бојанов последњи ангажман у ЈДП спречила је опака болест, али он је радио до последњег даха. Смрт га је прекинула 22. маја 1970. Десило се прерано али, можда, како је желео, да сагори у раду, у позоришту које је изгледа највише волео.

Бојаново стваралаштво постало је познато широм земље у целости када је 1985. објављена књига о Бојану Ступици и приређена ретроспективна изложба његовог стварања, под ауторством потписника ових редова.

Мр Ксенија Шукуљевић Марковић