Poslednja nada

U epohi velikog napretka nekrofilsko osećanje nadvladalo je biofilsko raspoloženje u čoveku. Njegova strast, gotovo ljubomorno, želi da uništi ono što sam nije stvorio, čiji rast više ne može da kontroliše. Tehnologija pomaže da se troše prirodni resursi, a sa druge strane, rastu deponije ogromnog nemara.

Ekonomija i ekologija su došle u sukob. Ma koliko komercijalnost doživljavala činjeničnost (potvrdnost), ona danas naspram planete nema opravdanja. Zahuktalost potrošačkog mnjenja preti da uguši samog potrošača i prirodu od koje čovečanstvo milenijumima živi. Zbog toga ekologija ne bi trebalo da bude nauka ili da padne u ruke onih koji su svet već doveli do ivice propadanja, nego način života i odgovorna misao.

Zar ne peva Rilke – Zemljo, neizrecivo te volim! Nasuprot tome mi promatramo razvoj pseudoekološke aktivnosti zasnovane na amblemima, više nego na predanosti. Ekološke pojave postaju kozmetičke, umesto da u sebi pronađu bunt protiv korporacija i industrijskih giganata. Čovek postaje štetočina čiji apetiti rastu. Nafta koja zagađuje vode Meksičkog zaliva, ta tamna okeanska fleka, možda je naznaka da svet svojim ambicijama kroči ka pomračenju epohe. Da nam preti kataklizma (presahlost) od nagomilavanja i tendencija ka ogromnosti. Rast je najveći problem savremenog čovečanstva, veli Karel Kosik. A takvoj misli mogla bi se pridodati potvrda Ernesta Bloha – „Čoveče, ne zapušuj usta hranom koju jedeš”.

Čovek kao da želi da umre u obilju, a zaboravlja da je delfsko proroštvo ukazivalo na osnovnu filozofiju – ništa suvišno!

Jedno od najutemeljenijih ekoloških uslovnosti, svakako bi moralo biti sazdano u ekonomskoj skromnosti. Gotovo da je nemoguće pronaći bilo kakav izlaz iz civilizacijske krize, u koju smo ušli, sa tempom proizvodnje i potrošačke omame koje današnjem čoveku, poprilično ispraznom, čine jedinu satisfakciju postojanja.

Pored čoveka i društva postoje još dva značajna elementa – priroda i kosmos. Holizam postaje imperativ. Povratak prirodi ne sagledava se više samo kao romantičarski čin, već kao civilizacijska reakcija. Dete od pet godina, koje sam pitao šta je to ekologija, najbolje me je naučilo njenom značenju. To je, reklo je, da odbraniš prirodu. Možda čovekova probuđenost prema planetarnom opstanku može doprineti da nešto učinimo na mikroplanu, da razvijamo ekološki patriotizam i očistimo – kako kažu kabalisti – barem četiri lakta oko sebe. Svet u kome priroda neće pronaći svoje značajno mesto u čoveku, vrlo brzo izbaciće čoveka iz sebe.

Čovek je mnogo puta započinjao rat protiv prirode, ali ga nikad nije dobio. Možda poslednji zemljotresi, islandski pepeo, poplave, cunamiji, uragani, klima, otkucavaju poslednje sekunde pred uzbunu. Alarm je uključen. Beketovo zvono ukazuje da je pridošao čas jutarnjeg buđenja ili je školski čas završen.

Antropocentrični čovek ne vidi niti čuje. On nije, zarad toga, čak zadubljen u svoja mistička iskustva ili unutrašnja putovanja, on je predat administrativnom obrađivanju propasti.
Čovek postaje egocentrik, a smatra da nije zaljubljen u sebe. Ljudski narcizam bezosećajan je prema ribama i pticama, prema potocima i zelenim livadama... prema vazduhu i stenama... On organizuje konferencije na kojima se donose demagoške deklaracije, koje rastu kao magla bez kraja, ili nas vode do samog kraja.

Božidar Mandić