Последња нада

У епохи великог напретка некрофилско осећање надвладало је биофилско расположење у човеку. Његова страст, готово љубоморно, жели да уништи оно што сам није створио, чији раст више не може да контролише. Технологија помаже да се троше природни ресурси, а са друге стране, расту депоније огромног немара.

Економија и екологија су дошле у сукоб. Ма колико комерцијалност доживљавала чињеничност (потврдност), она данас наспрам планете нема оправдања. Захукталост потрошачког мњења прети да угуши самог потрошача и природу од које човечанство миленијумима живи. Због тога екологија не би требало да буде наука или да падне у руке оних који су свет већ довели до ивице пропадања, него начин живота и одговорна мисао.

Зар не пева Рилке – Земљо, неизрециво те волим! Насупрот томе ми проматрамо развој псеудоеколошке активности засноване на амблемима, више него на преданости. Еколошке појаве постају козметичке, уместо да у себи пронађу бунт против корпорација и индустријских гиганата. Човек постаје штеточина чији апетити расту. Нафта која загађује воде Мексичког залива, та тамна океанска флека, можда је назнака да свет својим амбицијама крочи ка помрачењу епохе. Да нам прети катаклизма (пресахлост) од нагомилавања и тенденција ка огромности. Раст је највећи проблем савременог човечанства, вели Карел Косик. А таквој мисли могла би се придодати потврда Ернеста Блоха – „Човече, не запушуј уста храном коју једеш”.

Човек као да жели да умре у обиљу, а заборавља да је делфско пророштво указивало на основну филозофију – ништа сувишно!

Једно од најутемељенијих еколошких условности, свакако би морало бити саздано у економској скромности. Готово да је немогуће пронаћи било какав излаз из цивилизацијске кризе, у коју смо ушли, са темпом производње и потрошачке омаме које данашњем човеку, поприлично испразном, чине једину сатисфакцију постојања.

Поред човека и друштва постоје још два значајна елемента – природа и космос. Холизам постаје императив. Повратак природи не сагледава се више само као романтичарски чин, већ као цивилизацијска реакција. Дете од пет година, које сам питао шта је то екологија, најбоље ме је научило њеном значењу. То је, рекло је, да одбраниш природу. Можда човекова пробуђеност према планетарном опстанку може допринети да нешто учинимо на микроплану, да развијамо еколошки патриотизам и очистимо – како кажу кабалисти – барем четири лакта око себе. Свет у коме природа неће пронаћи своје значајно место у човеку, врло брзо избациће човека из себе.

Човек је много пута започињао рат против природе, али га никад није добио. Можда последњи земљотреси, исландски пепео, поплаве, цунамији, урагани, клима, откуцавају последње секунде пред узбуну. Аларм је укључен. Бекетово звоно указује да је придошао час јутарњег буђења или је школски час завршен.

Антропоцентрични човек не види нити чује. Он није, зарад тога, чак задубљен у своја мистичка искуства или унутрашња путовања, он је предат административном обрађивању пропасти.
Човек постаје егоцентрик, а сматра да није заљубљен у себе. Људски нарцизам безосећајан је према рибама и птицама, према потоцима и зеленим ливадама... према ваздуху и стенама... Он организује конференције на којима се доносе демагошке декларације, које расту као магла без краја, или нас воде до самог краја.

Божидар Мандић