Među balerinama i duhovnicima

Kroz TV serijal „Duhovnici” Velje Pavlovića, koji se već godinama prikazuje na beogradskom Studiju B, prošlo je mnogo zanimljivih i mudrih ljudi. Igumanija Efimija i njene blažene besede bile su među onim zapaženim. Gledaocima svakako ne promiče da svoje goste Velja najavljuje pomalo zbunjeno, pravi lapsuse, vrpolji se, češka iza uveta... Zbog osećaja odgovornosti, možda i stidljivosti, na početku ga uvek blago i trema obuzme, priznaje, ali, to traje samo prvih nekoliko minuta, dok emisija ne poprimi prirodni tok uz njegovu neopisivu lakoću navođenja. Onda gledaocima postane jasno da ispred sebe imaju izuzetne, ne tako poznate ljude. Gde traži svoje junake, kako ih prepoznaje?

– Ponekad rizikujem sa gostima, što je opet velika draž. Znam, nisu duhovnici samo u manastirima. Beograd je veliki grad, i u njemu ih ima. Nekad ih sretnete slučajno, oni vam kažu neku upečatljivu rečenicu. Tako veliki duhovnici su recimo pisac Dragoslav Mihailović i kompozitor i muzikolog Dragutin Gostuški. Dobro pamtim razgovore sa njima. Ima i mlađih ljudi koji me fasciniraju mišljenjem. Lako se oseti ko je dobar čovek. Malobrojni su, ali uvek će ih biti. Možda zvuči malo uvrnuto ako kažem da između mene i tih ljudi postoji neka neverbalna komunikacija, jer sam, čitajući njihove knjige, u nekoj duhovnoj vezi sa njima i pre nego što dođu u emisiju. U tim javnim razgovorima samo je iskrenost važna, a najlepše je kad gost ima potrebu da meni ispriča neku priču. Tada je emisija sigurno dobra – kaže naš sagovornik, koji voli i pisano novinarstvo isto kao i televizijsko, i često objavljuje članke za kulturne rubrike u više dnevnih novina i časopisa.

Ideja rođena na Svetoj gori

Ideja da pokrene „Duhovnike” rodila se dok je boravio na Svetoj gori. Opčinili su ga ti stari duhovnici koji su živeli potpuno van vremena i van civilizacije.

– Imali su jedan mističan odnos prema životu i pretpostavljali da se raj na zemlji može naći i u srcu svom. Od kada radim ovu emisiju, mnogi su otišli sa ovog sveta. Sada je u manastirima, ne samo u srpskim, nego i grčkim, ruskim, katoličkim, jedna potpuno nova generacija ljudi. Osamili su se iz potpuno drugačijih razloga. Mislim da ljudi danas idu iz protesta prema ovoj civilizaciji i okruženju u kojem ne mogu da nađu sreću. Tačno je da hrišćanstvo propoveda da je život jedna muka, oni to znaju, ali za neke je toliko velika muka da te najosetljivije natera da tamo probaju da nađu mir u duši. Modernim rečnikom kazano, najveći greh je depresija. Onda ne veruješ ni u šta, ni u Boga, ni u sebe, ni u bolje. Nema ništa gore od toga, kažu oni. To je svet koji teži čistoti i moralnosti, ali za razliku od onih prethodnih, današnji žive u nekom odnosu sa civilizacijom. Ne možete naći nijednog monaha na najudaljenijem mestu, na vrhu Svete gore, a da nema laptop. Džipovi su specijalnost ovih naših u Srbiji – podseća Pavlović.

I sam je bio u iskušenju da ostane i zamonaši se. Na vreme je shvatio da on slobodu duha doživljava malo drugačije i da postoje stvari kojih ne bi mogao da se odrekne.  

– O tome sam najozbiljnije razmišljao, međutim, imao sam sreće da sam mogao dovoljno dugo da ostanem i da shvatim vrlo važnu stvar. Monah se ne postaje, monah se rađa. Monasi su jedna posebna vrsta ljudi, mogao bih da ih uporedim sa pesnicima. Dositej Obradović je rekao da su monasi kao nepravilni glagoli, nepravilni su, ali bez njih ne može da se govori. Ja nikako nisam taj. Meni prija brži tempo. Ne mogu da budem samo na jednom mestu. Možda je najbolji primer to što živim u nekoj ravnoteži između svog gradskog stana koji je u samom centru Beograda, na Slaviji, pored Beograđanke, i jedne vikendice kod Lajkovca, koja je u šumi, gde u blizini nema nigde nikog, gde vrlo često nestaje struja i gde nema vode, nego skupljam kišnicu. Kad mi ovde dosadi, odem tamo, ali posle pet-šest dana imam potrebu da se vratim, i tako stalno ukrug – otkriva ovaj (ne)običan smrtnik.

Porastao uz rokenrol

– Obično tamo stignem kasno noću i ne mogu da odolim jednoj potpuno iracionalnoj želji, da vidim da li je drveće i cveće koje sam posadio poraslo. Pipkam i gledam pod baterijom i uživam. Velika je radost kad čovek nešto gaji. U poslednje vreme osećam veliko zadovoljstvo i kad kosilicom, kako su govorili u vojsci, podšišam travu. Onda sednem, uzmem pivo i gledam taj tepih, a kad naiđe neko, grdim ako mi po njemu trese pepeo od cigarete. Upoznao sam i neke fine ljude koji imaju svoj bend, pa kad god sam tamo priključim se sa svojom ritam gitarom. Oni sviraju muziku osamdesetih, a pošto znam dosta starih pesama „Bitlsa”, Nila Janga i Boba Dilana, vrlo često i pevam. Nađemo se u vikendici i tobož vežbamo. U stvari uživamo. Muzika je stvarno nešto najdivnije u životu. Ceo život i ceo kosmos su u nekom ritmu i melodiju. I tišina je na neki način melodija – smatra Velja, na koga je muzika imala presudan uticaj u formiranju njegove ličnosti, a prelomni momenat je bio kada je ušao u svet rokenrola.

Misli da je bio drugi razred osnovne kada je prvi put čuo „Bitlse”. Prihvatio je sve što su sa sobom doneli: neobičan zvuk, originalan izgled i novu ideologiju – da je lepo biti buntovnik, da je divno biti svoj, makar živeti i blesavo, ali po svome. Rokenrol je očigledno opredelio i njegov stil odevanja. Velja se oblači neobavezno, ležerno i „pomalo dronjavo”. Odelo je poslednji put obukao za maturu.

– Nemam odelo. Šta će mi? U njemu se osećam kao da me neko zatvorio u oklop. Odela nose mafijaši. Imam samo sakoe. I njih oblačim negde, samo kad ne daju da uđem bez toga. Ti sportski sakoi čak mi i prijaju – iskren je.

Bilo je i drugih važnih stvari koje su ga menjale.  

– Još kao dete sam čitao neke vredne knjige. Bilo je noći i noći kada sam gledao u plafon i mislio o Hermanu Heseu. Knjige sam dobijao za poklon, jer se brzo videlo da to volim. Pamtim sve što pročitam, mada mi pamćenje polako popušta, pa kad nečeg ne mogu da se setim, oslanjam se na „Gugl”. To nije dobro, ali u takvom svetu živimo – ocenjuje.

Živeo u Londonu, studirao u Beogradu

Kad prebira po svom životu, Velji se čini da je imao srećno detinjstvo, a misli da je to zato što je tada sve novo i zanimljivo. Seća se kako je bio fasciniran kad je video ceo zid crvene boje. Kad je bio mali išao je i u baletsku školu.

– U stvari, pratio sam sestru na časove baleta, pa kad im za priredbu zafali muško, uhvate mene. Od toga su mi ostale lepe uspomene i lepe drugarice sa kojima sam se kasnije na moru slikao u karakterističnim baletskim pozama – smeje se. 

Misli da je u vreme njegovog studiranja vladalo srećno doba za ovu zemlju i one generacije. Ali, brzo je izgubio veru u ondašnji školski sistem. Strašno ga je nerviralo što je morao da uči predvojničku obuku i samoupravljanje i nikad neće zaboraviti definiciju koja zastupa teoriju da je delegatski sistem najsavršeniji oblik demokratije koji je ikad postojao...

Velja je za vreme studija stalno putovao u Englesku. Praktično je tamo živeo, a u Beograd bi dotrčavao samo da da ispite i odloži vojsku. Izdržavao je samog sebe radeći u nekoj samoposluzi kao spoljni momak i perući u šik restoranu „Bon apeti”, na Kensingtonu, u centru Londona. Kasnije je obišao čitavu Evropu, bio je i u Americi, a stalno je žudeo da još negde otputuje. Ima tu želju i sada, ali ne tako jaku. Valjda što je zreliji, zadovoljstvo nalazi i u tome da se smiri i ćuti na jednom mestu,svejedno da li je to u vikendici ili u stanu.

(/slika2)Veljina najveća radost i uzdanica je ćerka Kristina.

– Nisam joj otvarao vrata i tražio veze, ali sam pokušao da joj prokrčim duhovni put da ne bi mnogo lutala u životu. Kiki je sada svoj čovek. Studira prava, dala je sve ispite iz prve godine i ima prosek iznad devet. Nju moje ploče nerviraju, ona sluša drugačiju muziku, ima i svoje omiljene knjige, dečka i mnogo prijatelja. Ponosan sam na to što, kad negde idu, svi se skupe kod nje, pa odatle krenu – ističe punog srca.

Uz sve, Velji izgleda predstoji još jedan ozbiljan stvaralački period.

– Prvi put sada razmišljam glasno da bih mogao da sredim i neke svoje rukopise. Još ne znam šta ću s tim. Volim more, pa ću u septembru ići u Grčku i na plaži ću razmisliti, kako je rekao gospodin Kant, čemu težim. Dragoslav Mihailović kaže da nikada ne treba da pričaš o svojim planovima, jer knjige se pišu kada ćutiš, ako ih ispričaš u društvu, nikad ih nećeš napisati.

---------------------------------------------------

Na šta troši pare?

– Pa, na život – kaže Velja kao iz topa, smejući se – na struju, vodu, grejanje...

Priznaje da hronično nema para, ali kad ga iznenadi neka „crkavica” u novčaniku, uživa kad nečim obraduje ćerku. To je pod jedan.

– Sećam se, jedan od direktora Studija B kupio je jahtu u Grčkoj i kad su ga pitali kako je to uspeo, on je rekao: „Radim ja, radi i moja žena, a i štedimo.” Nikad neću da zaboravim tu rečenicu. Eto, ja radim, ali ne štedim, a nemam ni ženu, tako da jahtu sebi neću moći da priuštim.

 -------------------------------------------------------------------------------

Poslednji pozdrav profesoru

Velja je bio sklon nestašlucima. Jednog će se sećati do kraja života.

– Išao sam u Treću beogradsku gimnaziju. Onda se zvala „Lenjin”, a sada je „Sveti Sava”. Na kraju četvrtog razreda skupili smo pare da kupimo poklon razrednom starešini Đorđu Kablaru. On je književnik, napisao je nekoliko romana. Ali, on je rekao da ništa neće da primi i da mu ne treba nikakvo zlatno penkalo. Onda dođem na ideju i kažem – hajde da mu napišemo zahvalnicu, kao što se izlečeni bolesnik zahvaljuje hirurgu. I Dragana, najbolji đak u razredu, sroči tekst: „Poslednji pozdrav našem Đorđu od njegovih učenika...” i u „Politici” to objave među čituljama. Bez slike, na pola strane. Još nas pitaju da li hoćemo samo za Beograd, a mi se prebrojimo i vidimo da imamo dovoljno para, pa daj za celu zemlju. Dođem poslednjeg dana u školu, u Resavskoj ulici, venci na vratima, gomila sveta se okupila, došla mu i rodbina iz Hercegovine. I naletim na njega. „Ti si to sve namerno smislio”, kaže mi. Kunem se u majku da nisam, ali uzalud. To je bio takav cirkus. Ceo grad je pričao o tome. Godinu dana je čovek morao da objašnjava da je živ.

 Dana Stanković