Balkane moj....

Popuštanje stega svakodnevice u ritualnom festivalskom prostoru u kome se igra, peva, jede, pije i lomi, ne razlikuje se mnogo od pojma zabave uobičajenog za narodna veselja, poput vašara, svadbi ili ispraćaja u vojsku. U tom kontekstu, Sabor trubača u Guči za veliki deo Srbije nije previše spektakularan vid „opuštanja”, budući da je manje ili više poznat praktično svima.

Ono što Guču odvaja od drugih sličnih događaja jeste upravo prisustvo „drugih” – stranaca koji su se aktivno uključili u „našu” zabavu. Jedan od najvažnijih razloga zbog čega je baš Sabor postao toliko zanimljiv stranim gostima jeste činjenica da se ovde izvodi vrsta muzike koja je u proteklim decenijama dobila etiketu „world music” i samim tim izašla iz lokalnog konteksta u polje globalne popularne kulture. Stranci su, dakle, došli da slušaju neke od orkestara za čije su stvaralaštvo već znali preko nosača zvuka kupljenih u ogromnim odeljcima „svetske muzike” u nekoj od muzičkih prodavnica širom Evrope.

Iskonski lumperaj

Veoma interesantno pitanje koje se postavlja nije toliko u samom povodu dolaska stranih gostiju, već u tome šta „mi” mislimo o „njima” a šta „oni” misle o „nama”. Ako bi se prosečnom građaninu Srbije postavilo pitanje da objasni šta je to što Guču čini tako primamljivom strancima, većina njih bi odgovorila da je u pitanju oduševljenje specifičnom vrstom provoda o kojoj je bilo reči. Ali šta u tom i takvom „lumperaju” može razgaliti slučajnog prolaznika? Dobar deo ljudi bi na tako nešto odgovorio jednostavnom tvrdnjom da je u pitanju osećanje slobode koje učesnik manifestacije stiče prepuštajući se „iskonskim” strastima u vrtlogu buke, omamljujućih mirisa i ukusa, radeći stvari koje se inače ne rade, poput igranja na stolu ili lomljenja čaša. Dakle, stranac ovde dobija slobodu, ali onu vrstu slobode koju ne može naći u svom okruženju. Radi se, zapravo, o jednoj veoma prisutnoj predstavi koja se često naziva okcidentalističkom, prema kojoj Zapad predstavlja jedno mehanicističko društvo, društvo bez duše, u kome se samo radi i misli na novac.

Za razliku od toga, mi nismo toliko razvijeni, ne posedujemo materijalno bogatstvo, ali smo baš zbog toga očuvali duhovne vrednosti i još uvek posedujemo sposobnost da budemo slobodni, neopterećeni stegama modernog kapitalističkog društva. Tako „otuđeni” stranac u stvari ovde spoznaje izgubljeni smisao života, duhovnu slobodu, toliko potrebnu, a nedostupnu u svojoj do savršenstva urednoj ali sterilnoj domovini.

Posebno paradigmatičan primer za ovakav tip narativa jesu predstave o najbrojnijim stranim posetiocima Sabora – Slovencima. Zaista, reč je o prilično impresivnom broju žitelja ove bivše jugoslovenske republike – procenjuje se da je prošle godine u Guči bilo oko trideset hiljada bivših „sugrađana”. Upravo činjenica da se radi o „nekadašnjoj braći” sa kulturološke tačke gledišta čini fenomen još zanimljivijim.

Naime, još u bivšoj SFRJ godinama je na snazi bila prećutna podela na Zapad i Istok, gde su Slovenci doživljavani kao „najzapadniji” i samim tim i najudaljeniji. Narativ o njima funkcionisao je u sličnom okcidentalističkom ključu – Slovenac je uvek bio vredan i radan, ali – naprosto – nije umeo da se zabavlja. Sa druge strane, Srbija i druge južne republike doživljavane su u Sloveniji kao pejorativno shvaćeni Balkan, neuređena društva koja ekonomski eksploatišu razvijenu Deželu, stavljajući stigmu primitivizma na, kako se to govorilo, srednjoevropski identitet Slovenaca.

Raspadom države ova podela je samo učvršćena. Poslednjih nekoliko godina, međutim, primetno je otopljavanje odnosa, vidljivo baš u sve većem broju žitelja Slovenije koji posećuju Srbiju, naročito Guču i beogradske splavove. Preovlađujuće mišljenje je da je osnovni razlog za to izvesna potraga za „izgubljenom autentičnošću”, koja Slovence, sada ostvarene u težnji za integracijom u Evropu, vraća u zagrljaj bivšoj braći. Autentičnost „divljeg Balkana”, u kome se red lako ruši ukoliko uopšte i postoji, a sloboda nije sputana mnogobrojnim pravilima koja Zapad tako surovo nameće, predstavlja neodoljivi zov „otuđenim” stanovnicima Slovenije. Prema rečima kulturologa Petera Stankoviča, Slovenci ovde uživaju u egzotičnosti i nostalgiji prema mestima gde postoji autentičnost, strast i afirmacija života.

Dovoljno daleko, dovoljno blizu

Sa druge strane, u ovdašnjoj percepciji, na takav stav se gleda blagonaklono, uz konstataciju da, eto, i pored toga što nisu hteli zajedničku državu, Slovenci sada pokazuju da ne mogu bez nas i našeg balkanskog smisla za zabavu.

Afirmativan odnos prema „balkanskoj kulturi”, čiji je Guča tako dobar primer, kod žitelja najsevernije republike bivše SFRJ, međutim, potiče iz mogućnosti da se uživa u kulturnim proizvodima društva sa kojim se deli izvesna stopa bliskosti, prouzrokovana dugogodišnjim životom u zajedničkoj državi, ali bez opasnosti da ti isti kulturni elementi proizvedu bilo kakvu vrstu „balkanske stigme”. Njima to ne predstavlja bitan deo identiteta, već igra ulogu kamenčića u velikom mozaiku potencijalnih kulturnih izbora.

Zapravo, broj Slovenaca koji uživaju u grotlu Guče rezultat je specifične kulturne pozicije ove nekadašnje jugoslovenske republike: dovoljno daleko od Balkana da bi se od njega plašilo, a dovoljno blizu da bi se u njemu uživalo. A taj Balkan u ovom kontekstu prezentuje se u maniru klasičnih orijentalističkih diskursa – kao, kako kaže Aleksandar Kiošev, nazadan i orijentalan, telesan i polururalan, grub, ali i zabavan i intiman. Dakle, egzotika po koju se dolazi čeka spremna i lepo upakovana, pozivajući se na autentičnost i neiskvarenost tzv. narodne kulture.

Ako je tako nešto ikada i postojalo, danas to svakako nije slučaj – ono što se u stvari nudi jeste jedna reciklirana verzija Balkana, onakvog kakav bi trebalo da izgleda u očima nekoga kome se taj proizvod nudi, pri čemu mu se naplaćuje tri dana „iskonske zabave” koju ne može niti želi da vidi u zemlji iz koje dolazi. Veliko je pitanje da li i mi sami danas u tome uživamo i u sve to zaista verujemo, ili prosto prodajemo jedinu robu koji neko ovde želi da kupi.

Ivan Đorđević