U lakom dremežu

Srbiju ponovo trese „atomska groznica” u nagoveštaju. Svi ljuljaju nuklearku koja se još nije ni začela, ni rodila. Sve je, naravno, započelo s političkom izjavom, svejedno čijom.

I zastupnici i osporavaoci neće se setiti kada je ozbiljno, temeljno i javno razmatrano da li nam je neophodna. Da ih podsetimo: u predvečerje raspada SFRJ, Savezna skupština je 1989. zabranila izgradnju (moratorijum). Jedna od retkih zemalja u svetu koja je sama sebi svezala ruke zakonom.

Okružena nuklearnim elektranama u susedstvu (19 reaktora u pogonu i četiri u izgradnji), Srbija i odoleva i okleva. S vremena na vreme, odjekne usamljeni glas da je u „atomskim kilovatima” spas, ali ga brže-bolje ućutkaju javno iskazana osporavanja i strahovanja. Često nedovoljno potkrepljena proverenim činjenicama i pouzdanim predskazanjima.

U međuvremenu je čovečanstvo zahvatila „klimatska vrućica”, prevashodno neobuzdanim ispuštanjem gasova „staklene bašte” (najviše ugljen-dioksid). Između kupanja u znoju (sveopšteg otopljenja) i dreždanja u mraku (pomanjkanja struje), najrazvijenije i najmnogoljudnije države naveliko zidaju nuklearne elektrane. Vraćajući se u prošlost koračaju u budućnost.

A Srbija?

Povremeno se trgne iz lakog dremeža: nijedna nuklearka nije predviđena energetskom strategijom do 2015, izrecituju nadležni. I tačka! Ako bi kojim slučajem do kraja godine odobrila zidanje prve, volšebno izbegavši da prekrši vlastiti Ustav, proteklo bi najmanje desetak do svečanog presecanja vrpce. Uz (najvažniji) uslov da ima nekoliko milijardi evra.

Šta je sa ostalima?

Koliko ima stručnjaka nuklearnog i ostalih usmerenja kadrih da se uhvate u koštac s takvim graditeljsko-tehnološkim izazovom, ako se zna da je većina odavno otišla u inostranstvo? Na kojem mestu bi se gradila, imajući u vidu pravnička natezanja i odugovlačenja? Gde bi se odlagalo istrošeno gorivo i radioaktivni otpad, a ni za do sada nagomilani ne postoji trajno odlagalište? U kojoj srazmeri bi se uključila domaća preduzeća (građevinarstvo, mašinogradnja, elektroinženjerstvo i tako redom), ukoliko su i dalje sposobna za slične poduhvate?

Nabrajanje bi se oteglo kao ređanje reči u nekakvoj narodskoj brzalici.

Zašto su nuklearke opet na ceni?

Prvo, ubrzano umnožavanje svetskog stanovništva (danas 6,6 a 2050. godine devet milijardi) udvostručiće potrošnju struje do 2030. Drugo, sveopšte otopljenje. Treće, sve veća potrošnja (i potražnja) u brzorastućim mnogoljudnim ekonomijama (Kina, Indija...). Četvrto, poskupljenje fosilnih goriva iz godine u godinu. Peto, dugoročna dostupnost jeftinog uranijuma... I da se ovde zaustavimo.

Evropska unija kojoj stremimo zavetovala se da do 2020. smanji za 20 odsto ispuštanje opasnih gasova i da obnovljivi izvori budu isto toliko zastupljeni. Svaka pridošla članica moraće tome da se povinuje. Srbija se već obavezala da će do 2020. iz obnovljivih izvora dobijati 20 odsto električne energije.

Ma koji proračun domaće potrošnje do 2020. treba da otpočne predviđanjem očekivanog nacionalnog dohotka (industrijski rast) i željenog standarda građana, a to iziskuje znatno više budućih kilovata. Odakle ih podmiriti?

Nafte i gasa, kvalitetnih energenata, ima jedva jedan odsto u (bilansnim) rezervama, preostalih 99 odsto čini ugalj, u kojem preovlađuje niskokvalitetni lignit (92 odsto ukupnih rezervi).

S sadašnjim tempom sagorevanja u termoelektranama, potrajaće oko 50 godina, a preostale reke, kada se zajaze, priuštiće još 15 odsto.

Voda je najznatniji obnovljivi izvor, neiskorišćen u slivu Morave i delom na Dunavu, Drini, Limu i na oko 900 rečica i potoka, što iznosi nešto više od 40 odsto ukupne prirodne snage. Preostali (biomasa, geotermalna, sunčeva itd.) mogu da budu korisna dopuna, uz prilična ulaganja i kreditne olakšice.

Ako niste znali, energetski siromašna Srbija je veliki rasipnik: troši više električne energije na grejanje stanova i poslovnih zgrada i po jedinici proizvoda od razvijenih zemalja.