Namet na pamet

Danima je Srbija iščekivala lepu vest sa zapada, zamalo ju je pretekla ona sa istoka. U još jednom međunarodnom razvrstavanju, nedavno obznanjenom na Tajvanu, Univerzitet u Beogradu ispeo se na 339. stepenik.

Uspeh za divljenje, naročito posle velikog skoka na najcenjenijoj Šangajskoj listi: lane je prvi put svrstan od 401. do 500, a ove godine od 301. do 400. mesta!

I jedan i drugi podvig ostali su, nažalost, u senci sumorne svakodnevice, koju uveliko oslikavaju politička klevetanja, učestala hapšenja i petparačke priče. Sa po kojom sportskom medaljom koju smesta svi prigrle kao neprikosnoveno nacionalno dostignuće.

Ničeg novog pod kapom nebeskom: u nas se više ceni čeličenje tela od čeličenja uma, bez obzira na kudikamo teže uslove u potonjem odmeravanju. Najblistaviji domet srpske nauke, ostvaren prošle godine, ni izdaleka u javnosti nije izmamio izlive ushićenja i uzbuđenja kojima se, s vremena na vreme, na povratku s velikih takmičenja obasipaju vrhunski sportisti. Nijedan mladi matematičar, fizičar ili informatičar, uglavnom iz proslavljene Matematičke gimnazije, nikada nije dočekan urnebesnim klicanjem ispod čuvenog balkona beogradske skupštine. Čak ni kada je oko vrata nosio zlatno olimpijsko odličje!

Zašto se političari sete učenih ljudi samo u tegobnim vremenima, kao što je sadašnje, i tada uz oveštalu rečenicu da su nauka i obrazovanje jedini spasonosni izlaz iz neminovne propasti?

No, tu nije kraj hodu po mukama. Uprkos zaricanju mlađanog ministra finansija Lazara Krstića, naučnicima će redom ubuduće skresati mesečne prinadležnosti. Ko god se ponadao povećanju izdvajanja iz državnog buđelara grdno se prevario. Kako će onda privući inostrana ulaganja da izbave odavno posrnulu domaću privredu?

Ako je (visoko)stručna radna snaga jedini zamajac tehno-ekonomskog preporoda i mamac za ulagače, čime (i s kim) se Srbija utrkuje? Zar i neupućenima nije ubedljivo i uverljivo potkrepljeno da se iz godine u godinu postojano povećavao izvoz ovdašnjeg informatičkog znanja i usluga? Malinari su lane uneli manje evra u zemlju od programera, sada je to i vrapcima jasno.

Međutim, država je izabrala pogrešan put da ih najnovijim nametima (povećanje poreza na dodatu vrednost) uguši. Uveliko se pominje da će i oprema i programi poskupeti 12 odsto, jer će ih uvrstiti u najviši poreski razred. Sa osam na 20 procenata! Hoće li takva mera olakšati ubrzanu digitalizaciju škola i domaćinstava, godinama na sva usta razglašavanu?

Neće.

Iz istog pera koje ispisuje ove retke 2010. to je nazvano oporezivanjem budućnosti.

Od početka devedesetih porez na računare je barem tri puta ukinut ili je iznosio manje od pet odsto i isto toliko puta je vraćen na dvadesetak procenata! A sa ukidanjem carina na uvoz, prodaja na crno je gotovo iščezla; sve se prelilo u zakonite tokove.

Informatičke tehnologije su žila kucavica savremenog društva, pa i našeg.

Čemu, dakle, namet na pamet?