Намет на памет

Данима је Србија ишчекивала лепу вест са запада, замало ју је претекла она са истока. У још једном међународном разврставању, недавно обзнањеном на Тајвану, Универзитет у Београду испео се на 339. степеник.

Успех за дивљење, нарочито после великог скока на најцењенијој Шангајској листи: лане је први пут сврстан од 401. до 500, а ове године од 301. до 400. места!

И један и други подвиг остали су, нажалост, у сенци суморне свакодневице, коју увелико осликавају политичка клеветања, учестала хапшења и петпарачке приче. Са по којом спортском медаљом коју сместа сви пригрле као неприкосновено национално достигнуће.

Ничег новог под капом небеском: у нас се више цени челичење тела од челичења ума, без обзира на кудикамо теже услове у потоњем одмеравању. Најблиставији домет српске науке, остварен прошле године, ни издалека у јавности није измамио изливе усхићења и узбуђења којима се, с времена на време, на повратку с великих такмичења обасипају врхунски спортисти. Ниједан млади математичар, физичар или информатичар, углавном из прослављене Математичке гимназије, никада није дочекан урнебесним клицањем испод чувеног балкона београдске скупштине. Чак ни када је око врата носио златно олимпијско одличје!

Зашто се политичари сете учених људи само у тегобним временима, као што је садашње, и тада уз овешталу реченицу да су наука и образовање једини спасоносни излаз из неминовне пропасти?

Но, ту није крај ходу по мукама. Упркос зарицању млађаног министра финансија Лазара Крстића, научницима ће редом убудуће скресати месечне принадлежности. Ко год се понадао повећању издвајања из државног буђелара грдно се преварио. Како ће онда привући инострана улагања да избаве одавно посрнулу домаћу привреду?

Ако је (високо)стручна радна снага једини замајац техно-економског препорода и мамац за улагаче, чиме (и с ким) се Србија утркује? Зар и неупућенима није убедљиво и уверљиво поткрепљено да се из године у годину постојано повећавао извоз овдашњег информатичког знања и услуга? Малинари су лане унели мање евра у земљу од програмера, сада је то и врапцима јасно.

Међутим, држава је изабрала погрешан пут да их најновијим наметима (повећање пореза на додату вредност) угуши. Увелико се помиње да ће и опрема и програми поскупети 12 одсто, јер ће их уврстити у највиши порески разред. Са осам на 20 процената! Хоће ли таква мера олакшати убрзану дигитализацију школа и домаћинстава, годинама на сва уста разглашавану?

Неће.

Из истог пера које исписује ове ретке 2010. то је названо опорезивањем будућности.

Од почетка деведесетих порез на рачунаре је барем три пута укинут или је износио мање од пет одсто и исто толико пута је враћен на двадесетак процената! А са укидањем царина на увоз, продаја на црно је готово ишчезла; све се прелило у законите токове.

Информатичке технологије су жила куцавица савременог друштва, па и нашег.

Чему, дакле, намет на памет?