Докторати и плагијати

Може ли се испоставити да је писац Душан Ковачевић био далековид, иако српски научни маратонци још нису утрчали у последњи круг неразмрсивог колоплета доктората, цитата и плагијата?

У очекивању одговора надлежних, није згорег да се сами обавестите шта је дозвољено у науци, а шта није; свеједно да ли живите у Србији или другој земљи. Нећете веровати, пред очима вам се, као у немом филму, смењују личности чија се имена помињу у јавности док читате књигу академика Зорана В. Поповића „Како написати и објавити научно дело”, минулих дана отиснуту под окриљем „Академске мисли” и Института за физику.

Присетите се многих за које сте чули да су протеклих година својем имену и презимену прикачили звање доктора наука, јер сте их често виђали на малим екранима и новинским ступцима. Ко зна колико пута сте се питали: Како су све то постигли и када су спавали?

Будите уверени да их малочас поменути врсни зналац тајни научног писања и вредновања није имао на уму, али сазнајемо да је наука 1945. изишла из „доба невиности” (друго развојно доба), у којем се сачувала од „империјалних циљева и комерцијалног сектора”. У следећем или трећем, како га он назива, а нарочито у првој десетлетки 21. столећа, увећао се збир часописа који објављују научне чланке на енглеском језику на преко 28.000 и нарасла је војска истраживача – више од седам милиона у свету.

Завладала је скупоћа, као у „Зони Замфировој” (Манулаћ: „Тате, с’г су скупе паре”). У најчувенијим часописима са „отвореним приступом” (без рецензије) за објаву научног чланка наплаћује се и до 5.000 долара! Откуда то? Задесила нас је глобализација коју наш саговорник дочарава следећом пошалицом: 80 одсто светске економије надзиру гориле, 20 посто орангутани, а ми остали смо обични мајмуни. И подсећа да ју је чуо од пријатеља.

Најпоузданије мерило вредности ма ког истраживања, појединца или установе и даље јесте одјек (цитирање). Суштину научног прегнућа верно је, још у 19. веку, осликао славни физичар Мајкл Фарадеј: „Ради, заврши, објави”. Зар тако нису поступали овдашњи доктори наука под сумњом?

Јесу, ту нема приговора. Да ли су, међутим, знали да су сва открића и спознаја подложне провери? „Али док год ти резултати не представљају општеприхваћено знање, истраживачи који га користе у обавези су да наведу (цитирањем објављеног чланка) ко је до открића дошао”, објашњава академик Зоран В. Поповић. Зашто?

Управо да би се осујетиле подвале. Праћење навођења (цитирање) и утицаја појединих написа и часописа (импакт фактор) увео је педесетих година прошлог века др Јуџин Гарфилд (с којим је потписник 1993. разговарао за „Политику”), основавши Институт за научне информације (ISI) у Филаделфији. Најпознатије базе података цитата су „Веб ов сајенс”, „Скопус”, „Гугл сколар” и „Пабмед”, а у нашој земљи „Сциндекс”.

Желите ли да дознате да ли се нечији чланак, књига или докторат у свету помиње изгуглајте га на „Гуглу”. Али, авај, како да установите важи ли то за докторате, када их у Србији крију као кир Јања кесу с талирима или с великим кашњењем обзнањују. Понајвише то важи за јавне личности, а тек за политичара! Е, у том случају морате да будете домишљатији од Шерлока Холмса и Херкула Поароа заједно.

Зато подсећамо на малчице преиначену Будину последњу опоруку ученицима: „Пролазно је све што је скривено”. (Велики мудрац је поменуо – сложено.) Добро, ко и како у науци вара?

Да би се од таквих заштитила, већина издавача увела је проверу на неовлашћено и недопуштено преузимање туђих мисли и сазнања (плагирање). За ту сврху користи се „кросчек” сервис који обухвата више од 30 милиона обелодањенихчланака из 27.000 научних часописа. Упоређивање сличности (и подударности) рукописа уради програм (софтвер) „ајдентикејт”, компаније „Ајпаредајмс”.

„Уколико је сличност с другим објављеним текстовима већа од 30 одсто, уредник упозорава рецензенте и ауторе и у зависности од карактера сличности може одмах да врати рукопис”, истиче академик Зоран В. Поповић.

На монитору се појаве истом бојом означене истоветне речи и реченице. Нарочита пажња посвећује се уводу, расправи и закључку, деловима у којима се најчешће преузимају туђе замисли и налази. Да ли је то урађено с недавно осумњиченим докторатима у Србији?

У посебном поглављу драгоценог штива („Етика научног рада”) подробно је описано шта се све сматра непоштеним у научној заједници, уз неизбежно помињање два босанскохерцеговачка и једног румунског часописа, у којима су навелико објављивали српски истраживачи. Најозбиљнији видови подваљивања јесу: измишљање података, промена и злоупотреба резултата (фалсификат), коришћење туђих идеја и достигнућа без њиховог навођења (плагирање), двоструко објављивање, дописивање лажних аутора и непоштење рецензената.

Варање у науци није домаћи изум, упркос томе што је узело маха. Ни у најразвијенијим земљама не одолевају овом искушењу. Почетком 2002. Јан Хендрик Шен изазвао је велико запрепашћење, после три година величања. Само у „Сајенсу” и „Нејчеру”, два најутицајнија часописа општег усмерења, објавио је 17 чланака с лажним подацима!

Како се провео? Сместа је отпуштен чим је пукла брука. И на Факултету организационих наука је 1992. поништен један докторат због прекомерне употребе преписивања, саопштили би полицајци. Давно било, па се заборавило.