Njuškači misli

Na dugom putovanju u neprozirnu budućnost, čovek je sam sebe uzaptio u „krletku za prisluškivanje”. Da li je to učinio s razlogom?

Najraniji istorijski dokaz tajnih poruka jesu hijeroglifi urezani na spomenicima Starog carstva u Egiptu, pre više od 4.500 godina.

Učeni Jevreji su između 600. i 500. godine pre Hrista neka slova zamenjivali brojevima, skrivajući od zavojevača svoje namere.Najčuvenija lozinka, po svemu sudeći, jeste čuveni „žig zveri” (666) iz knjige Otkrovenja u Novom zavetu, koja je ukazivala na progon pod rimskim osvajačima.

U antičkoj Grčkoj Herodot pominje tajne javke na tablama, prekrivene voskom, i pisanje na glavama robova (prvo tetoviranje), koje bi do slanja na zadatak prekrila kosa.

Katolička crkva je, iz političkih razloga, u srednjem veku pospešila tajnovito zapisivanje koristeći poznati Albertijev šifrarnik. Razotkrivanje prepiske škotske kraljice Marije koštalo ju je glave: smrtnu kaznu je izrekla engleska vladarka Elizabeta Prva. I proslavljena špijunka Mata Hari je pogubljena zbog šifri.

Najvećim poduhvatom smatra se provaljivanje nemačke elektromehaničke mašine „Enigma”, što se pripisuje Poljaku Marjanu Rajevskom. Sprava je završila u britanskim rukama i, u saglasju s preovlađujućim mišljenjem, za godinu-dve skratila vojevanje u Drugom svetskom ratu.

Sa Ostrva potiče prvi digitalni elektronski računar „Kolos”, osmišljen s jedinim ciljem: da dešifruje neprijateljske šifre. Autor mašine je, a ko bi drugi: slavni matematičar Alan Tjuring, koji je kasnije počinio samoubistvo. Pominje se da je zagrizao otrovnu jabuku koja je , prema retkim tumačima, uzeta za oznaku kompanije „Epl”.

Igra „žandara i lopova”, dakle, traje u nedogled. Čemu toliko uzrujavanje što američka Nacionalna agencija za bezbednost osluškuje razgovore i zaviruje u dopisivanje?

Svi smo mi, u suštini, čitači tuđih misli. Ne verujete?

Na prvi pogled čini se da je u istraživačkim laboratorijama već izvađena prva cigla iz zida koji razdvaja naš spoljašnji i unutarnji svet. Unapređena tehnološka pomagala razgrnula su zavesu iza koje se skriva svačije sopstvo.

Vatrene pristalice, čak, nagovešćuju da su nadohvat nepogrešivog digitalnog otkrivača laži, utemeljenog na osmatranju moždanih titraja. Zamislite da na aerodromu istovremeno snimate nečiji prtljag i glavu?

Kad god se zapitamo da li je prekoračena nevidljiva granica, valjalo bi se setiti Ministarstva za istinu u romanu Džordža Orvela „1984”. Domišljati preduzetnici nisu želeli da zaostanu za ljubopitljivim obaveštajcima, tako je jedna kompanija u SAD pre sedam godina oglasila da lako otkriva prevare, nudeći snimače glave po ceni od 10.000 dolara. Dugogodišnjim ogledima naučnici su, naime, ustanovili da je kudikamo veći napor potreban da se izgovori laž nego istina. I to se ispoljava pojačanim pucketanjem na spojevima nerava u mozgu ispitanika.

Šta će se dogoditi kada dozvoli da ih koriste poslodavci, nastavnici i tako redom?

Nobelovac Dejvid Baltimor se izjasnio: „Možemo li proniknuti u tuđe misli?... Ne verujem da je to čista fantastika, ali ako se ostvari, stvoriće pakao od sveta.” Ukoliko je za utehu: delotvorno čitanje tuđih misli decenijama je daleko.

Teorijski fizičar Mičio Kaku opominje: „Moć nauke da ispituje proces razmišljanja razvijaće se eksponencijalno.” Pojednostavljeno kazano, udvostručavaće se iz godine u godinu.

I napokon će čovek na izmaku 21. stoleća sličiti bogovima iz mitologije: premeštaće predmete pukim mislima (telekineza). Temelji su postavljeni 1998, kada je pedesetogodišnjak, oduzet posle moždanog udara, s elektrodama u glavi pogledom pomerao pokazivač (kursor) na računarskom ekranu.

Naslov smo pozajmili s korica knjige eseja „Njuškači jabuka”, našeg matematičara i pisca Vladimira Tasića. To su ljudi bez usta, astomi, koji se hrane njuškajući jabuke.