Nebeski surferi

Čenej – Vojvođanskim nebom ovih dana, od svitanja do sutona, bešumno svojim letilicama krstare naši najbolji jedriličari, ostajući tokom jednog leta u vazduhu i do pet sati, na visinama od 600 do 1.500 metara... U toku je 56. prvenstvo Srbije u ovom sportu hrabrih i odvažnih, koje je na aerodromu Čenej kod Novog Sada okupilo petnaest takmičara iz pet domaćih aeroklubova, a kao gosti nastupaju i trojica pilota iz Slovenije.

Asovi plavih visina nadmeću se u brzini i preciznosti preleta u jednom mahu na zadatim maršrutama prema Zrenjaninu, Vršcu, Kikindi i Subotici, da bi se nakon obavljenih zadataka vratili na mesto poletanja. Dešava se, međutim, da usled iznenadne promene meteoroloških uslova i nepovoljnih vazdušnih strujanja, odnosno zbog gubitka visine i brzine, piloti bivaju prinuđeni da slete i daleko od aerodroma, u najboljem slučaju na neku livadu ili strnište, mada neretko i u kukuruzišta. No, da bi predupredili takve situacije, „nebeski surferi“ pre poletanja detaljno prouče očekivane vremenske prilike – pravce i brzinu vetrova, kretanje, vrste i visinu oblaka. Stoga u jedriličarstvu važi i krilatica da „ne leti dobar pilot, već dobar meteorolog“.

– S obzirom na to da jedrilica ne poseduje motor kako bi se sama vinula u vazduh, to se postiže uz pomoć manjih sportskih aviona koji je ’šlepaju’ do visine od 600 metara, nakon čega se pilot otkači i let nastavlja sam. Koliko će se dugo zadržati u vazduhu zavisi od njegovog letačkog umeća, ali i od veštine prepoznavanja i korišćenja povoljnih meteoroloških uslova. Ako jedriličar uspe da ’zajaše’ na vertikalna strujanja toplog vazduha, da se nađe u termičkom stubu koji je najčešći ispod paperjastobelih oblaka kumulusa, to mu omogućuje postizanje veće visine sa koje usmerava letilicu ka zadatom cilju – objašnjava direktor prvenstva Miodrag Bugarčić, penzionisani pilot i instruktor letenja.

Naš sagovornik ističe da je vazduhoplovno jedriličarstvo jedna od retkih, atraktivnih, ali i rizičnih sportskih disciplina koje ne priznaju razlike u životnoj dobi. U skučenoj kabini i za komandama ovih bezmotornih letilica vrlo često se nađu – baš kao i ovoga puta – i vremešni penzioneri, veterani sa trideset i više godina letačkog staža, koji se s podjednakim izgledima za osvajanje primata najboljeg nadmeću i sa kudikamo mlađim takmičarima. Nekoliko prekaljenih jedriličara, učesnika ovog šampionata, istovremeno su i profesionalni piloti u putničkoj, transportnoj i poljoprivrednoj avijaciji, poput Žive Frenca i Ivana Filka, višestrukih državnih prvaka još „iz one“ Jugoslavije.

– Svaki profesionalni pilot po pravilu karijeru je započeo u sportskom jedriličarstvu, kojem se većina uvek rado vraća. Jer, letenje u jedrilici ima posebne i neopisive draži, puno je izazova, nadasve atraktivno. A kakva je razlika između upravljanja jedrilicom i motornog letenja najbolje ilustruju podaci da je težina jedrilice tek oko 250 kilograma, dok već ima „džambo-džetova“ i od 500 tona. Možete li onda zamisliti kako se oseća kapetan takve grdosije u tesnom kokpitu krhke jedrilice sagrađene od plastike, drveta i lakih metala – priča Živa Frenc, dugogodišnji kapetan u floti našeg nacionalnog avioprevoznika, koji već decenijama ne propušta nijedno veće prvenstvo u jedriličarstvu.

Boraveći na čenejskom aerodromu čuli smo još da je svetski rekord u dužini preleta jedrilicom čak tri hiljade kilometara, a da bi manji avion turističke klase prešao toliku razdaljinu potrebno mu je da makar tri puta sleće kako bi dopunio rezervoar gorivom. Ili, što zvuči gotovo neverovatno, svetski rekord u visinskom letu bezmotorne jedrilice je 14.000 metara, a „plafon“ do kojeg u najboljim uslovima može da dosegne putnički avion „DC-10” recimo je 12.000 metara.

Državno prvenstvo u vazduhoplovnom jedriličarstvu trajaće do sledećeg utorka, a titulu šampiona brani Novosađanin Branko Stojković, koji je do sada tri puta zaredom potvrđivao primat najboljeg u Srbiji. U ekipnoj konkurenciji titulu državnog prvaka brani prošlogodišnji pobednik i domaćin ovog takmičenja Aeroklub „Novi Sad“.

P. Koprivica