Небески сурфери

Ченеј – Војвођанским небом ових дана, од свитања до сутона, бешумно својим летилицама крстаре наши најбољи једриличари, остајући током једног лета у ваздуху и до пет сати, на висинама од 600 до 1.500 метара... У току је 56. првенство Србије у овом спорту храбрих и одважних, које је на аеродрому Ченеј код Новог Сада окупило петнаест такмичара из пет домаћих аероклубова, а као гости наступају и тројица пилота из Словеније.

Асови плавих висина надмећу се у брзини и прецизности прелета у једном маху на задатим маршрутама према Зрењанину, Вршцу, Кикинди и Суботици, да би се након обављених задатака вратили на место полетања. Дешава се, међутим, да услед изненадне промене метеоролошких услова и неповољних ваздушних струјања, односно због губитка висине и брзине, пилоти бивају принуђени да слете и далеко од аеродрома, у најбољем случају на неку ливаду или стрниште, мада неретко и у кукурузишта. Но, да би предупредили такве ситуације, „небески сурфери“ пре полетања детаљно проуче очекиване временске прилике – правце и брзину ветрова, кретање, врсте и висину облака. Стога у једриличарству важи и крилатица да „не лети добар пилот, већ добар метеоролог“.

– С обзиром на то да једрилица не поседује мотор како би се сама винула у ваздух, то се постиже уз помоћ мањих спортских авиона који је ’шлепају’ до висине од 600 метара, након чега се пилот откачи и лет наставља сам. Колико ће се дуго задржати у ваздуху зависи од његовог летачког умећа, али и од вештине препознавања и коришћења повољних метеоролошких услова. Ако једриличар успе да ’зајаше’ на вертикална струјања топлог ваздуха, да се нађе у термичком стубу који је најчешћи испод паперјастобелих облака кумулуса, то му омогућује постизање веће висине са које усмерава летилицу ка задатом циљу – објашњава директор првенства Миодраг Бугарчић, пензионисани пилот и инструктор летења.

Наш саговорник истиче да је ваздухопловно једриличарство једна од ретких, атрактивних, али и ризичних спортских дисциплина које не признају разлике у животној доби. У скученој кабини и за командама ових безмоторних летилица врло често се нађу – баш као и овога пута – и времешни пензионери, ветерани са тридесет и више година летачког стажа, који се с подједнаким изгледима за освајање примата најбољег надмећу и са кудикамо млађим такмичарима. Неколико прекаљених једриличара, учесника овог шампионата, истовремено су и професионални пилоти у путничкој, транспортној и пољопривредној авијацији, попут Живе Френца и Ивана Филка, вишеструких државних првака још „из оне“ Југославије.

– Сваки професионални пилот по правилу каријеру је започео у спортском једриличарству, којем се већина увек радо враћа. Јер, летење у једрилици има посебне и неописиве дражи, пуно је изазова, надасве атрактивно. А каква је разлика између управљања једрилицом и моторног летења најбоље илуструју подаци да је тежина једрилице тек око 250 килограма, док већ има „џамбо-џетова“ и од 500 тона. Можете ли онда замислити како се осећа капетан такве грдосије у тесном кокпиту крхке једрилице саграђене од пластике, дрвета и лаких метала – прича Жива Френц, дугогодишњи капетан у флоти нашег националног авиопревозника, који већ деценијама не пропушта ниједно веће првенство у једриличарству.

Боравећи на ченејском аеродрому чули смо још да је светски рекорд у дужини прелета једрилицом чак три хиљаде километара, а да би мањи авион туристичке класе прешао толику раздаљину потребно му је да макар три пута слеће како би допунио резервоар горивом. Или, што звучи готово невероватно, светски рекорд у висинском лету безмоторне једрилице је 14.000 метара, а „плафон“ до којег у најбољим условима може да досегне путнички авион „ДЦ-10” рецимо је 12.000 метара.

Државно првенство у ваздухопловном једриличарству трајаће до следећег уторка, а титулу шампиона брани Новосађанин Бранко Стојковић, који је до сада три пута заредом потврђивао примат најбољег у Србији. У екипној конкуренцији титулу државног првака брани прошлогодишњи победник и домаћин овог такмичења Аероклуб „Нови Сад“.

П. Копривица