Ima pet mobilnih telefona

Mnogi je doživljavaju kao najbolju prijateljicu koja će pažljivo saslušati, dati savet, reći koju lepu reč i onda kada mnogima nije ni do čega. I što je najvažnije gotovo svi će razumeti o čemu govori. Dr Nada Macura je lekar u beogradskoj Hitnoj pomoći, kardiolog sa dugogodišnjim iskustvom. Po glasu i liku, s obzirom na to da često govori na televiziji i radiju kao portparolka ustanove u kojoj radi, većina će reći da je „poznaje” – jer po pravilu iz prve ruke izvesti o nekom neveselom događaju, žrtvama lude noćne vožnje na primer, ili jednostavno posavetuje građanstvo kako da lakše prebrodi tropske temperature.

Za doktorku Nadu moglo bi se reći da je lekar među poslenicima javne reči, ako bi njeno petnaestogodišnje članstvo u Udruženju novinara Srbije bilo podrška „piarluku” kojim se danas bavi ne skidajući beli mantil. Kad sve sabere ... Ne voli da priča o godinama, ali polovinu svoje dosadašnje lekarske karijere potrošila je na portparolski posao. Iako mnogi pomisle da dr Nada Macura za to prima dve plate, jer „pokriva odnose sa javnošću” i lekarske obaveze, nije tako. U svetu se možda smatra da nešto što nije naplaćeno nije ni cenjeno, ali u ustanovi u kojoj radi ona smatra sasvim uobičajenim da se obraća građanstvu i da sve ide u rok službe, kako bi se reklo. Da pojasni kako je stekla rutinu pominje trening klizača na ledu koji uvežbavaju program sa olovnim tegovima na nogama. Kada ih skinu, sve im se čini lako. Kao i njoj da se uključi u program i dok je u autobusu, na ulici, dok pljušti...

Zidala je ciglu po ciglu

– Izuzetno cenim novinarski poziv, jer tu mora da se misli, brzo, da se ne napiše ili izgovori glupost. S obzirom na to da sam ja iz druge profesije moguće je da na ovaj način sebi stvaram ventil, malo se udaljim od onoga što je moja svakodnevna obaveza. Kako reaguju moje kolege? Naravno, misle da i oni mogu da rade to isto još otkako sam počela da uređujem naučni časopis „Halo 94”. Ali, zahvaljujući interesovanju javnosti i ovakvoj prezentaciji Hitna pomoć je postala otvorenija za javnost iako nije medijska kuća. Od ostalih kolega pojavljuju se samo još Mira Mićović iz Doma zdravlja „Stari grad” i Drago Jovanović koji je novinar i voditelj Dnevnika na TV Pink i pi-ar Urgentnog centra. Mada su svi u obavezi da pri ustanovi imaju osobu za kontakte sa javnošću, stanje je eto takvo – ističe dr Macura.

– Do ovakve pozicije je trebalo doći. Ništa nisam radila na prečac. Naprotiv, zidala sam ciglu po ciglu – otkriva princip.

Naravno, odmah pitamo kako to da nije osetila potrebu da se usavršava u medicini. Kaže da je ona primarijus u struci, kardiologiju je specijalizirala kod dr Dejana Boškovića koji nažalost nije danas živ, ali je prilično citiran u stručnoj literaturi. Ipak, budući da radi u Hitnoj pomoći, ne stremi nekim posebnim usavršavanjima da postane profesor, na primer. Njoj je urgentna medicina nešto kao sudbina. Do prelaska u beogradsku, dr Nada Macura je radila u hitnoj pomoći Kragujevca i Smederevske Palanke.

– Naučite da brzo spavate, radite, mislite i ja sada sebe ne bih mogla da vidim u ordinaciji. Da radim polako, smireno – ma nema šanse – uverava naša sagovornica.

Kako je, dakle, lekar specijalista sa velikom kilometražom na terenu, osoba koja je ušla u mnoge beogradske kuće da pritekne u pomoć bolesnima, ili zbrine na ulici povređene i ranjene, postala pi-ar?

– Često sam pozivana da budem promotor mnogih akcija, festivala, kampanja Ministarstva zdravlja i tako je počelo, mada sam promotor ostala i danas. Godine 1995. postala sam glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa „Halo 94”. Uglavnom prvo sam na Drugom programu Radio Beograda dva-tri puta nedeljno davala kratke izveštaje o tome šta se desilo u toku noći i odatle se to kasnije ustalilo i na drugim medijima. Uredniku Radio Novosti to se učinilo zgodnom formom, ponuđeno mi je da sarađujemo i ta emisija se zvala „Odškrinuta vrata”. Posle toga sam dobila poziv iz Radio Jata, gde je uvedena emisija „Kiseonik”. To očigledno tako krene kada padne u oči da ste elokventni, a uz svoj posao možete da, ne previše stručnom terminologijom, običnom svetu objasnite mnoge stvari, kao što je to bio slučaj sa mnom – mišljenje je dr Macure.

Usledila su i stalna uključenja u radio i televizijske emisije, Studio B je prednjačio, pa je doktorki Nadi stigla i titula „naj Beograđanin” 2008, a istraživanje marketinške agencije „Pragma” pokazalo je da su gradonačelnik Dragan Đilas i ona najkomunikativnije javne ličnosti za prošlu godinu. Vrlo je ponosna na to priznanje.

Seća se doktorka kako je zbog polomljene noge, baš u vreme bombardovanja, ispala iz profesionalnog koloseka, jer je do tada radila samo na terenu. Ali i sa čizmicom od gipsa te 1999. dolazila je na svoju smenu u Ulicu kralja Petra i primala telefonske pozive, bez ijednog dana bolovanja. I sada pacijente „dočekuje” na telefonskoj centrali.

(/slika2)

Bombardovanje provela u gipsanoj čizmi

– To mi je tada vrlo teško padalo jer rad u Hitnoj pomoći podrazumeva izuzetnu dinamiku, fizičku i psihičku spremnost. Toga, ipak, najviše imaju mlađe kolege. Lekari srednjih godina sa stečenim iskustvom lakše će u telefonskom kontaktu sa pacijentom, pravilnom trijažom a na osnovu dobijenih podataka, napraviti prioritet gde bi trebalo da ode lekarska ekipa. O osobi s druge strane žice lekar na zna ništa, ne vidi mu boju kože, ne može da mu izmeri pritisak i proveri rad srca i lako može biti zaveden onim što je čuo – ističe dr Nada Macura.

Najdramatičniji su često slučajevi koji naizgled nisu takvi. Ipak, prioritet su saobraćajne nesreće, upucavanja, različita krvarenja, arterijska, infarkti, šlogovi, besvesna stanja posle pada recimo u kupatilu, povrede oka, ortopedske povrede, padanje sa visine...

– Nama se boje za reagovanje uključuju kao na semaforu, crveno – da se odmah ide 200 kilometara na sat, zeleno je za savet i upućivanje u dom zdravlja, a žuto da se stigne obavezno, ali da se ne juri vrtoglavo – objašnjava doktorka.

Odmah pomišljamo kako je posle takvog napora lepo pobeći negde daleko od pacijenata i upornih novinara.

– Čak i kada odem na odmor prvih dana sam ošamućena. Neko ko navikne na brzi ritam, odmor shvata kao atak na savest. Verovatno sam ja radoholičar – pokušava dr Nada da shvati samu sebe. Ipak, odmah dodaje: podrška nekome – da, ali uspeh na lak način – ne podnosi.

Šta još voli, sem da toliko radi?

– Možda nećete verovati, ali obožavam španske serije. Nekada sam ih gledala sa tatom i ostala mi je ta navika. U telenovelama uvek vidite ko kome podmeće, zna se ko je loš.

Astronomija mi je, takođe, vrlo interesantna, rado gledam u nebo i nalazim zvezdana sazvežđa. Zanimaju me i horoskopi – dodaje doktorka koju su i tokom razgovora za „Magazin” zvale kolege iz drugih redakcija da pitaju „šta je to noćas bilo na Adi”.

Gledamo, priča na jedan pa na drugi telefon... Koliko ih ima, ne uspevamo da se uzdržimo a da ne pitamo.

– Pet. Dva službena i tri privatna, jer uvek moram da budem dostupna, a u nekome od njih baterija može da se isprazni, pa da ne razmišljam, nosim ih sve...

O Beograđanima...

Kakvi su Beograđani, pitamo je.

– Uglavnom kulturni, mnogi usamljeni ili baš žive sami. Zato ja često u javljanjima na televiziji i radiju kažem ljudima da budu dobri sa komšijama, jer oni prvi priskoče u pomoć, pozovu hitnu, brinu o susedu.

... neobičnim slučajevima

– Ponekad naizgled lak slučaj može da se pretvori u opasnost. Tako smo došli kod jedne gospođe kojoj je neko bližnji, čini mi se pilot negde u svetu, trebalo posle dužeg vremene da se vrati. Bila je uzbuđena, radosna, pokazivala nam njegove fotografije i iznenada pala. Nismo uspeli da je povratimo, iako je normalno pričala i izgledala. Ali, to se dešava.

... svom radnom danu

– Na poslu imam dnevnu smenu od 12 sati na telefonskoj centrali, onda idem sutradan u noćnu šihtu, pa imam odmor i tek trećeg dana se vraćam nazad. Kad ne radim ustajem u pola šest, skuvam dva čaja, potražim načelnika koji mi da sve podatke koje ima. Zovu me onda iz redakcije Tanjuga, Bete da izvestim o najnovijim informacijama, pa kao na traci sledi uključivanje u radio i televizijski program.

... rodnom mestu

– Rođena sam u Vrdniku, koji sada pripada Nacionalnom parku Fruške gore. Nikada nije bilo dileme da li ću studirati medicinu u Beogradu. Imala sam u tome podršku mog oca koji je bio tehnički direktor u rudniku, koji mi je usadio tu odgovornost prema poslu. Uvek mi je govorio da se klonim lošeg društva i droge. Moja rođena sestra koja živi u Vrdniku je učiteljica.

... školskim danima

– Volim da kažem da sam sama naučila da plivam u reci, čak pre nego što sam pošla u školu i počela da pišem. Učitelj mi je bio otac glumice Vesne Čipčić, a pamtim iz tih davnih dana poučne priče o Slavku Prljavku i – učiteljicu Jucu, malo puniju, zbog koje sam ja sakupljajući krajeve običnih olovaka kojima se više nije moglo pisati nazivala „moje Juce”. Dečja posla.

... o kuvanju

– Iskreno volim da idem na ručak kad me pozovu, a umem sve da skuvam, iako to možda ne bi neko očekivao od mene. Revnosno isecam recepte iz novina iako imam bar 15 kuvara na polici u stanu. Začine obožavam, ljuto posebno, a u kuhinji imam sve moguće vrste mirođija. Izmišljam ja i svoje recepte, poput pileće džigerice u sosu. Dajem prednost povrću i voću, manje jedem meso. Višak kilograma sam „sakupila” sedeći za kompjuterom po pola dana, zbog nekretanja. Za rekreaciju nemam vremena, nisam sklona jogi i sličnim vežbanjima.

Rajna Popović