Zamrzavanje dugova i odmrzavanje plata

Može li Srbija u pregovorima s MMF-om da dobije i jare i pare? Kako će predstavnici Vlade Republike Srbije, po slovu Zakona o fiskalnoj odgovornosti, obećati da više neće previše trošiti i prekomerno se zaduživati, a istovremeno ispostavljati listu zahteva za nešto većom državnom potrošnjom? Pojedini ekonomisti smatraju da će se ionako raštimovani pregovarački tim premijera Mirka Cvetkovića sada naći u makazama. Jer, nevezano za kratkoročni predlog Mlađana Dinkića o odmrzavanju plata, povećanju pomoći penzionerima i većim subvencijama, Srbija će na srednji rok morati da nađe rešenje po kom budžetska štednja neće privredu gurnuti u depresiju, odnosno po kom državni podsticaji neće poništiti efekte reformi.

Miladin Kovačević, iz biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT), vrlo često ovakve dileme opisuje rečima: „To su fundamenti”. Šta zapravo time želi da kaže? Da se ogromno vreme i energija rasipaju na razglabanje o tome da li treba odmrznuti plate, što prosečnom zaposlenom u državnoj administraciji donosi oko hiljadu dinara više na mesečnoj plati, dok se, s druge strane, osnovne stvari previđaju.

– Nisu sada važne kratkoročne mere i ne bih da neko pogrešno shvati kako zagovaram politiku odmrzavanja. Hoću da kažem da će Srbija, na srednji rok gledano, morati da izabere između dve strategije: prve, koja teret reformi i razvoja prebacuje na plate i penzije kako bi se povećala javna potrošnja i, druge, koja bi trebalo da onemogući da restrikcije u potrošnji deluju depresivno, odnosno da zaustave privredni rast – objašnjava Kovačević. Otuda Srbija u makazama.

S jedne strane, zemlja će se obavezati da njen javni dug neće preći 45 odsto svega onoga što privreda stvara, što podrazumeva veće javne investicije, ali na račun plata i penzija. S druge strane, tako restriktivna fiskalna politika može da znači produžavanje depresije jer bi se tražnja za robom i uslugama smanjila, dok bi teret privredi bio teži pa bi mnogi industrijske kapaciteti postali suvišni, objašnjava naš sagovornik.

Može li Srbija i jedno i drugo, pitali smo Milojka Arsića, savetnika premijera Mirka Cvetkovića:

– U ekonomiji ništa nije crno-belo i uvek imate suprotstavljene ciljeve koje morate da ispunite. To znači da mora da se nađe balans u primeni obe varijante, ali tako da podsticaji razvoju dugoročno ne ugroze stabilnost budžeta i ekonomsku stabilnost. Dugoročni ciljevi moraju biti važniji od kratkoročnih podsticaja. Jer, ako su državni podsticaji jači, onda to diže tražnju, a posledično i kurs i cene što se građanima i privredi vraća kao bumerang i bukvalno poništava efekte subvencija – objašnjava Arsić.

Prema oceni Vladimira Gligorova, s Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, kompromis zavisi od toga kako će biti definisana pravila u Zakonu o fiskalnoj odgovornosti.

– Na primer, ako se smatra da je odgovorno da javni dug ne bude, dugoročno posmatrano, veći od, recimo, 40 odsto BDP-a, onda godišnji manjak ili višak u budžetu moraju da se vežu za stopu ekonomskog rasta. To znači da deficit bude veći kada je rast sporiji, a manji kada je rast brži. Ili da čak u situaciji progresivnijeg rasta imao suficit u budžetu – objašnjava Gligorov kako se prave takvi kompromisi.

Za Vladu Vučkovića, profesora na „Megatrend” univerzitetu, ovo pitanje je vrlo komplikovano.

– Na prvu loptu čini se da antidepresiona politika podrazumeva samo podsticaje. Međutim, to u praksi ne mora tako da se izvede. Mogu, na primer, pare i da ostanu privredi, a ne da se direktno ulivaju – objašnjava Vučković zašto ni tokom ove revizije neće moći da se zaobiđu razgovori o poreskoj reformi.

On smatra da je bolje privredni rast podsticati smanjenjem poreza i nameta preduzećima, nego direktnim upumpavanjem državnog novca u preduzeća, na primer.

Za liberale oko ovog pitanja kompromisa nema – štednja je preča od politike podsticaja s kratkoročnim efektima.

– Državna pomoć uticaće na sve, osim na privredni rast – ironičan je Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište. – Ali, verujem u to da ćemo se dogovoriti sa MMF-om i da ćemo kasnije gledati kako da izvrdamo i ne ispoštujemo dogovor – kaže Stevanović i opet ironično dodaje da razume ponašanje Mlađana Dinkića, jer on za pregovaračkim stolom nije ekonomista, već političar koji gleda kako da se dodvori biračima.

Inače, zvanični razgovori predstavnika Republike Srbije i misije MMF-a počeće u ponedeljak plenarnim sastankom u Narodnoj banci Srbije, na kome će osim guvernera Dejana Šoškića učestvovati i predstavnici vlade Mlađan Dinkić, Jovan Krkobabić i Božidar Đelić, ministar finansija Diana Dragutinović, kao i predsednik Saveta guvernera NBS Boško Živković.

A. Nikolić