Замрзавање дугова и одмрзавање плата

Може ли Србија у преговорима с ММФ-ом да добије и јаре и паре? Како ће представници Владе Републике Србије, по слову Закона о фискалној одговорности, обећати да више неће превише трошити и прекомерно се задуживати, а истовремено испостављати листу захтева за нешто већом државном потрошњом? Поједини економисти сматрају да ће се ионако раштимовани преговарачки тим премијера Мирка Цветковића сада наћи у маказама. Јер, невезано за краткорочни предлог Млађана Динкића о одмрзавању плата, повећању помоћи пензионерима и већим субвенцијама, Србија ће на средњи рок морати да нађе решење по ком буџетска штедња неће привреду гурнути у депресију, односно по ком државни подстицаји неће поништити ефекте реформи.

Миладин Ковачевић, из билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ), врло често овакве дилеме описује речима: „То су фундаменти”. Шта заправо тиме жели да каже? Да се огромно време и енергија расипају на разглабање о томе да ли треба одмрзнути плате, што просечном запосленом у државној администрацији доноси око хиљаду динара више на месечној плати, док се, с друге стране, основне ствари превиђају.

– Нису сада важне краткорочне мере и не бих да неко погрешно схвати како заговарам политику одмрзавања. Хоћу да кажем да ће Србија, на средњи рок гледано, морати да изабере између две стратегије: прве, која терет реформи и развоја пребацује на плате и пензије како би се повећала јавна потрошња и, друге, која би требало да онемогући да рестрикције у потрошњи делују депресивно, односно да зауставе привредни раст – објашњава Ковачевић. Отуда Србија у маказама.

С једне стране, земља ће се обавезати да њен јавни дуг неће прећи 45 одсто свега онога што привреда ствара, што подразумева веће јавне инвестиције, али на рачун плата и пензија. С друге стране, тако рестриктивна фискална политика може да значи продужавање депресије јер би се тражња за робом и услугама смањила, док би терет привреди био тежи па би многи индустријске капацитети постали сувишни, објашњава наш саговорник.

Може ли Србија и једно и друго, питали смо Милојка Арсића, саветника премијера Мирка Цветковића:

– У економији ништа није црно-бело и увек имате супротстављене циљеве које морате да испуните. То значи да мора да се нађе баланс у примени обе варијанте, али тако да подстицаји развоју дугорочно не угрозе стабилност буџета и економску стабилност. Дугорочни циљеви морају бити важнији од краткорочних подстицаја. Јер, ако су државни подстицаји јачи, онда то диже тражњу, а последично и курс и цене што се грађанима и привреди враћа као бумеранг и буквално поништава ефекте субвенција – објашњава Арсић.

Према оцени Владимира Глигорова, с Бечког института за међународне економске студије, компромис зависи од тога како ће бити дефинисана правила у Закону о фискалној одговорности.

– На пример, ако се сматра да је одговорно да јавни дуг не буде, дугорочно посматрано, већи од, рецимо, 40 одсто БДП-а, онда годишњи мањак или вишак у буџету морају да се вежу за стопу економског раста. То значи да дефицит буде већи када је раст спорији, а мањи када је раст бржи. Или да чак у ситуацији прогресивнијег раста имао суфицит у буџету – објашњава Глигоров како се праве такви компромиси.

За Владу Вучковића, професора на „Мегатренд” универзитету, ово питање је врло компликовано.

– На прву лопту чини се да антидепресиона политика подразумева само подстицаје. Међутим, то у пракси не мора тако да се изведе. Могу, на пример, паре и да остану привреди, а не да се директно уливају – објашњава Вучковић зашто ни током ове ревизије неће моћи да се заобиђу разговори о пореској реформи.

Он сматра да је боље привредни раст подстицати смањењем пореза и намета предузећима, него директним упумпавањем државног новца у предузећа, на пример.

За либерале око овог питања компромиса нема – штедња је преча од политике подстицаја с краткорочним ефектима.

– Државна помоћ утицаће на све, осим на привредни раст – ироничан је Александар Стевановић из Центра за слободно тржиште. – Али, верујем у то да ћемо се договорити са ММФ-ом и да ћемо касније гледати како да изврдамо и не испоштујемо договор – каже Стевановић и опет иронично додаје да разуме понашање Млађана Динкића, јер он за преговарачким столом није економиста, већ политичар који гледа како да се додвори бирачима.

Иначе, званични разговори представника Републике Србије и мисије ММФ-а почеће у понедељак пленарним састанком у Народној банци Србије, на коме ће осим гувернера Дејана Шошкића учествовати и представници владе Млађан Динкић, Јован Кркобабић и Божидар Ђелић, министар финансија Диана Драгутиновић, као и председник Савета гувернера НБС Бошко Живковић.

А. Николић