Život je birao junake

– Iako sam objavio nekih trista portreta svojih savremenika, ostalo je još mnogo zanimljivih, o kojima ću tek da pišem. Recimo: Basara, Bećković, Sarojan, Šklovski, Jan Kot, Milovan Đilas, čika Miša Đurić... Listu će praktično prekinuti nešto što je jače od svake naše pojedinačne volje – kaže za „Politiku” Jovan Ćirilov, govoreći o svojoj knjizi „Svi moji savremenici”, nedavno objavljenoj u izdanju „Lagune”. U njoj su objedinjeni tekstovi koji su se pojavljivali u štampi u proteklih desetak godina, a glavni junaci su, kako i naslov kaže, ljudi koje je poznavao iz sveta kulture, umetnosti, politike, ali i „običnog života”.      

Knjiga je podeljena u dva toma. Portreti savremenika, kako kaže autor, objavljeni su hronološkim redom, onako kako su od 2000. počeli redovno da izlaze u štampi. Kako ističe, bez ijedne ispravke. U prvom tomu nalaze se priče o Titu, Andriću, Handkeu, Makavejevu, Sartru, a u drugom tekstovi čija su okosnica Đinđić, Vajda, Pavić, Miler, Šerbedžija... Nezaobilazno je bilo pitati ga kako je birao „glavne glumce”, pogotovo ako se u obzir uzme to da je reč o zaista širokom dijapazonu ljudi, raznih profila, godina i provenijencija. Ćirilov, lakonski, za pomenuto „okrivljuje” sam život.

– O kome ću pisati – birao je sam život, bilo život onih o kojima sam pisao ili što sam ih ja u životu sretao. O većini sam ipak pisao kada sam imao poriv da o njima kažem nešto što nije zabeleženo. O Titu i Jovanki Broz izašlo je dosta knjiga, ali ni u jednoj nije bilo ni traga o njihovom odnosu prema pozorištu. Kada je u pitanju moj veliki duhovnom orijentir, filozof Žan-Pol Sartr, želeo sam da što više posvedočim o njegovoj poseti Beogradu i premijeri „Zatočenika iz Altone” u JDP 1960. godine – odgovara Ćirilov, dodajući sledeće:

– To što sam upoznao ličnosti moga vremena u najrazličitijim oblastima, od državnika do anonimnih ličnosti, od jedne princeze Jelisavete, koja baš nije proživela život „princeze na zrnu graška”, do onih koje ne beleži nijedan leksikon, to je prednost. Imam neku urođenu potrebu da nešto od naše epohe sačuvam najpre za sadašnjost, a to znači i za budućnost. I ne znajući da ću se time baviti, verovatno iz iste potrebe da ostavljam trag o nečem što se dogodilo, uspeo sam da većina mojih susreta sa ličnostima koje čine našu epohu ostane zabeležena fotoaparatom. Gotovo da nema susreta koji nije na taj način ovekovečen. Tako da, osim retkih izuzetaka, nisam ni pisao o onima s kojima nemam zajednički snimak. Eto, to je mala bizarnost ovih knjiga.

M. Dimitrijević