Живот је бирао јунаке

– Иако сам објавио неких триста портрета својих савременика, остало је још много занимљивих, о којима ћу тек да пишем. Рецимо: Басара, Бећковић, Саројан, Шкловски, Јан Кот, Милован Ђилас, чика Миша Ђурић... Листу ће практично прекинути нешто што је јаче од сваке наше појединачне воље – каже за „Политику” Јован Ћирилов, говорећи о својој књизи „Сви моји савременици”, недавно објављеној у издању „Лагуне”. У њој су обједињени текстови који су се појављивали у штампи у протеклих десетак година, а главни јунаци су, како и наслов каже, људи које је познавао из света културе, уметности, политике, али и „обичног живота”.      

Књига је подељена у два тома. Портрети савременика, како каже аутор, објављени су хронолошким редом, онако како су од 2000. почели редовно да излазе у штампи. Како истиче, без иједне исправке. У првом тому налазе се приче о Титу, Андрићу, Хандкеу, Макавејеву, Сартру, а у другом текстови чија су окосница Ђинђић, Вајда, Павић, Милер, Шербеџија... Незаобилазно је било питати га како је бирао „главне глумце”, поготово ако се у обзир узме то да је реч о заиста широком дијапазону људи, разних профила, година и провенијенција. Ћирилов, лаконски, за поменуто „окривљује” сам живот.

– О коме ћу писати – бирао је сам живот, било живот оних о којима сам писао или што сам их ја у животу сретао. О већини сам ипак писао када сам имао порив да о њима кажем нешто што није забележено. О Титу и Јованки Броз изашло је доста књига, али ни у једној није било ни трага о њиховом односу према позоришту. Када је у питању мој велики духовном оријентир, филозоф Жан-Пол Сартр, желео сам да што више посведочим о његовој посети Београду и премијери „Заточеника из Алтоне” у ЈДП 1960. године – одговара Ћирилов, додајући следеће:

– То што сам упознао личности мога времена у најразличитијим областима, од државника до анонимних личности, од једне принцезе Јелисавете, која баш није проживела живот „принцезе на зрну грашка”, до оних које не бележи ниједан лексикон, то је предност. Имам неку урођену потребу да нешто од наше епохе сачувам најпре за садашњост, а то значи и за будућност. И не знајући да ћу се тиме бавити, вероватно из исте потребе да остављам траг о нечем што се догодило, успео сам да већина мојих сусрета са личностима које чине нашу епоху остане забележена фотоапаратом. Готово да нема сусрета који није на тај начин овековечен. Тако да, осим ретких изузетака, нисам ни писао о онима с којима немам заједнички снимак. Ето, то је мала бизарност ових књига.

М. Димитријевић