Lovci u šumi reči

DNEVNIK JEDNOG ČITAČA, Helen Lašon

Kad sam imala četrnaest godina, moja sestra se odselila u Svazilend u Africi. Nekoliko puta mesečno dobijala sam pismo od nje. U njima mi je opširno pisala o svom životu profesora na Univerzitetu u Lujengu. U svakom pismu me je podsticala da čitam knjige koje je upravo pročitala. Zatim sam imala zadatak da joj u pismu napišem recenzije o njima i da ih ocenim. Tako sam sa četrnaest godina čitala Isaka B. Singera, Doris Lesing, Merilin Frenč, Mihaila Bulgakova i Vilijama Somerseta Moma. Moja sestra je pet godina živela u Africi. Priče o njenom životu i ljudima koje je sretala promenile su moju predstavu o svetui navele me da poželim da odem dalekoiz malog grada u kome sam odrastala.

Sestra mi je pokazala svet i zagolicala moju maštu, u knjigama sam otkrila jezik, igru reči i razna značenja.Uz pomoć književnostitakođe sam shvatila da stvari nisu onakve kakve izgledaju, da je svet neuhvatljiv, da ne postoji jedna istina i da dobro i zlo ponekad postoje u jednoj istoj osobi.

Bicikl natovaren knjigama

Nekoliko godina ranije, 1970, otvorena je nova biblioteka u malom gradu u kome sam odrasla. Bila je to niska zgrada od braon cigle, odmah pored reke koja je proticala kroz grad. Pod je ponegde bio obložen mekim tepisima, a ponegde lepim smeđim keramičkim pločicama. Na raznim mestima u zgradi arhitekta je projektovao male izdvojene kutke za čitanje, za jednu do dve osobe. Sva čitalačka mestaimala su staklenu fasadu odpoda do plafona prema vodi. Odatle se lepo videla reka.Biblioteka je imala mali, intimni atrijumkoji je takođe imao pogled na vodu. Govornik je stajaodole, na dnu atrijumaokružen strmimsedištima.Nova bibliotekaje takođe imaladečje odeljenje sa nameštajem koji je savršeno odgovarao deci od sedam godina. Sav nameštaj na dečjem odeljenjubio je presvučen crvenom mekom kožom, kao i onaj u ostatkubiblioteke.Volela sam tu zgradu tada, a i dan-danas je volim. Danas razumem zašto me toliko oduševljava– zgrada jeosmišljenaza nas čitaoce, korisnike, da bi se tu dobro osećali i bili podstaknuti da čitamo. Dok sam živela u rodnom gradu,pozajmljivala sam na tone knjiga. Najmanje dva puta nedeljno odlazila bih odande biciklom koji je bio natovaren knjigama.Spadala sam u one koje u Švedskoj zovu „gutači knjiga”– dete koje čita sve što mu padne pod rukui povremeno beži u svet knjiga da bi pobeglo od dosade svakodnevice.Kad mi se sestraodselilau Afriku, moja pažnja je prešla sa dečjeg na odeljenje za odrasle. Osećala sam se neverovatno kad sam počela da biram knjige za odrasle, a bio je to i jedan od najznačajnijih pokazatelja da polako sazrevam. Osećala sam se kao velika.

Sećam se da su neke knjige iz tog vremena za mene bile veoma važne. 1984 Džordža Orvela, Gospodar muva Vilijama Goldinga i Ubiti pticu rugalicu Harper Li, opisivale su mračne strane čoveka, korumpirano društvo, našu ranjivost i naša ograničenja. U jednom dahu sam pročitala naučnofantastičnu književnost Daglasa Adamsa i njegovu komediju(/slika2)Autostoperski vodič kroz galaksiju, a u isto vreme sam čitala Svet po Garpu Džona Irvinga. Gutala sam knjige koje su opisivale život žena, između ostalih, one Fej Veldon, Kore Sandel i Selme Lagerlef, a kasnije i Anais Nin. Među omiljene švedske pisce spadala je Kerstin Ekman, koja je napisalaromaniz četiridelao životu žena u malom švedskom gradu u vreme industrijalizacije. Kad je pripovedala o životu žena mešala je beduimuku sa humorom i satirom, a iz ženske perspektive opisala i razvoj švedskog društva uopšte.

Knjige u biblioteci su mi u ono vremedelovalekao slika sveta u malom. Želela sam da čitam i učim o tom svetu, a u isto vreme mi je život u malom gradu postao tesan.Književnost injegove beskonačnemogućnostipostali su pojam života kakav sam želela za sebe. Kao da su mi te knjige dovikivale:„Izađi i živi svoj život!” „Postani sopstveni pripovedač!” Počela sam da verujemda ću uspeti da stvorim svoju priču, svoj život,onako kako piscistvarajusvoje.

Rečenice na srcu

Kasnije u životu počelo je da me zanima šta reči u stvari znače i kako im se značenje menja kada se spajaju u rečenice, koje se onda nižu u pripovesti. Pisac Orhan Pamuk je u svom predavanju povodom Nobelove nagradu u Švedskoj akademiji 2006. veoma čulno opisaorad s rečima: „Za nas pisce reči su osnovna građa. Dodirujemo ih i opažamonjihovemeđusobneodnose, ponekad ih posmatramo izdaleka,ponekad kao da ih milujemo prstima i vrhom olovke, odmeravamo ih,da bi ih potomreč po reč, godinama i sve upornije, strpljivo i s velikom, nadom stavljali na pravo mesto. Tako izgrađujemo neke nove svetove”.

Ovakvo opčinjena rečima i njihovim značenjem, krenula sam u lov na književnost. Počela sam da skupljam citate koji su mi nešto značili,zapisujući ih u svoje sveske. Često su rečenice bile veoma poetične. Neke od njih su za mene bileod životnog značaja,podsećale su mena važne stvari u životu, na komično i na tragično. Različiti citati su uvek bili prisutni kad sam donosila najvažnije odluke u svom životu.Ležali su mi, ponekad godinama, na srcu. Njihova uloga je bila da sačekaju dok ne postanu moja istina. Nisu me puštali dok nisu postali deo mene i moje stvarnosti.

Pre nekoliko meseci pročitala sam knjigu dobitnice Nobelove nagrade Herte Miler, Sve što imam nosim sa sobom (u originalu, Atemschaukel). U knjizi opisuje upravo to – značaj rečenica za nečiji život. To je neverovatna knjiga u kojoj mi se čini da je književnica veoma brižljivobirala reči za priču.U knjizi se pripoveda o mladom Rumunu koji je pripadaonemačkoj jezičkoj manjini, i koji je nakon ulaska Crvene armije u Rumuniju 1944. deportovan u radni logor u Sovjetskom Savezu. U knjizi je opisan njegov polazak i rečenica koja će ga tokom pet godina održati u životu. „Seo sam za sto i čekao ponoć. I ponoć je došla, ali patrola je kasnila. Morao sam tri sata da čekam. Jedva sam izdržao. Onda su stigli.Majka mi jepridržalakaputobrubljen somotom,i ja sam se uvukao u njega. Plakala je. Navukao sam zelene pletene rukavice. Napolju, u predsoblju, tačno tamo gde je merač gasa, baba mi je rekla: ZNAM DA ĆEŠ SE VRATITI. Ovu rečenicu nisam namerno sačuvao u svojoj glavi. Poneo sam je u logor ni ne znajući to. Nisam imao pojma da me prati. Ali takva rečenica živi svoj život.Delovalajeu meni više od svih knjiga koje sam poneo sa sobom.ZNAM DA ĆEŠ SE VRATITI. Postala je saučesniklopate mog srca iprotivnik anđela gladi.To mogu da kažem, pošto sam se vratio. Takva rečenica te održava u životu.”

Nikad ne znamo kada će se pojaviti knjiga ili rečenica koja će za nas biti presudna. Baš kao što se nekim knjigama stalno vraćamo, tako i neke reči mogu čitavog života da nas prate.

Sa švedskog prevela Slavica Agatonović