Kormilari i mali od palube

Na, pretprošle subote objavljen, moj tekst „Razoreni umovi elite” – u kojem centralno mesto kritikovanog zauzima Dobrica Ćosić, a mesto svedoka Vidosav Stevanović, sa svedočenjem o nacionalističkoj pomami pre, tokom i posle ustoličavanja Slobodana Miloševića (iznetim u knjizi „Dnevnik samoće: izbor fragmenata1988 – 1993.“) – nije reagovao Ćosić ili neko drugi od pozvanih, još delatnihakademika, nego se, prošle subote, napisom pod opskurnim naslovom „Zaorana ledinauma“, javio izvesni Nenad Kebara, „književnik i izdavač iz Kragujevca“, da, uznepojamno neznanje (ne časeći časa, objavilo se već u naslovu), iskaže i strah odistine.

Dakle, kad čovek javno tvrdi da je srpski ratnohuškački nacionalizam iz drugepolovine osamdesetih godina proizvod nacionalne elite i kad prozove imenanajznačajnijih za taj poduhvat, na njegove reči neće javno reagovati ti o kojima jereč, krmanoši ideje da „svi Srbi treba da žive u jednoj državi“ ili „da su srpskegranice tamo gde su srpski grobovi“, nego neki mali od palube, sa zadatkom da budešto bezobzirniji prema činjenicama. Ipak, ne treba zanemariti funkciju tog malog odpalube. On obavlja one poslove bez kojih bi se brod nacionalizma, još u priobalju,ugušio u sopstvenom zadahu.

Da vidimo, sada, šta niče na „ledini uma“, doduše „zaoranoj“, dakle,ledini ili umu sa brazdom – tek započetom!

Prvo, u mom tekstu ne postoji „stajalište... koje promišlja društvo, presvega srpsko, kao strogo kontrolisano od strane tajne državne službe“.

Pisao sam da tajne državne službe ne rade samo na prikupljanju, od javnosti skrivanih, informacija nego i na proizvodnji onih koje su u očiglednoj suprotnosti sa stvarnošću i da je takva delatnost u službi ili klike na vlasti ili klike koja ka njoj bezočno grabi. Dakle, nema ni najmanjih naznaka stanovištu da je srpsko društvo „strogo kontrolisano od strane tajne državne službe“. Ovde je reč o zlokobnoj delatnosti te i takve službe koja dobija na zamahu kad je na vlasti ili u osvajanju vlasti neka klika, kao što je to bila ona miloševićevska. Nažalost, na „ledini uma“ ne znaju šta je to klika (clique). Ipak se ta ledina tek zaorava.

Drugo sa iste ledine stiže u vidu predloga za Vidosava Stevanovića: „Mogao bi makar da se zahvali na Ninovoj nagradi, zašto ne i na Andrićevoj, jer to bez službi bezbednosti, je l' da, Pakoviću (to se zove otmenost, moja primedba), u to vreme nije išlo.“

Pošto mi ni na kraj pameti nije da tvrdim da se „interes službe spušta od opštih do gotovo beznačajnih stvari“, kako moje stavove tumači „um ledine“, pardon! „ledina uma“ (bilo bi, dakako, poetičnije reći „lednici uma“, ali, lednike ne vredi orati), tako i navedeni predlog, kao i sve ostale ponikle iz iste umoledine, smatram stopostotno besmislenim, dakle, savršeno besmislenim.

Treće, „Zlatko Paković je i jedan od retkih koji su sasvim ubeđeni daVidosav Stevanović nije napisao kužnu humoresku 'Vojko i Savle'... A kakoon to zna ko nije autor ako mu nije poznato ko zaista jeste, ko je to njemuu poverenju rekao kada to niko drugi nigde javno nije izneo?!“ I ko će jošda kaže kako glupost nije zlonamerna?!

a) Ukoliko ne znamo ko je autor nekog teksta, možemo znati ko to nije.

b) Ako nema dokaza da je Stevanović pisao „humoresku“, onda niko nemaprava da od njega traži da dokazuje svoju nedužnost. Validni su samo dokaziza krivicu, nevinost se ne dokazuje.

v) „... niko drugi nigde javno nije izneo?!“ Šta? To da Stevanović nijeautor „humoreske“. Pogrešno. Pitanje je: Ko tvrdi da on jeste njen autor? Odgovor: nekadašnji pripadnici SDB-a i KOS-a. Ponovio je to i ove godine jedan iz tog niza (u televizijskoj emisiji „Insajder“).

g) Glasine jesu racionalizacija za „ledinu uma“, ali nikakvi sudovi za razum. Dok se ne dokaže suprotno, obavezujući je stav da je autorstvo „humoreske“ Stevanoviću samo pripisano, a da on nije njen autor.

d) Zna se u čijem je kabinetu „humoreska“ osmišljena i ko je sve odgovoran za njeno objavljivanje. Ne zna se ko joj je autor, ali je jasno kakav je to autor. Mali od palube čiji se literarni stil ne razlikuje od stila autora „Zaorane ledine uma“. 

Četvrto, cilj ovakvog reagovanja na moj tekst isključivo je u blaćenjuličnosti i dela Vidosava Stevanovića. Zašto? To je pitanje na koje možemoodgovoriti samo ako ostavimo zanemarljive veličine i u obzir uzmemo oneznatne, kormilare srpskog nacionalizma.

Govorimo o veličinama, kao u matematici, jer je i nacija za nacionalisteapriorni sud. On ne proističe iz iskustva, neminovan je i uslovljava svakumisao. On određuje šta se uopšte može i sme misliti.

Tokom Miloševićeve tronizacije, Vidosav Stevanović, koji je do tada i sampripadao nacionalnoj eliti, nije pristao na nacionalističko „razaranje uma“i našao se na drugoj strani. „Oci nacije“ to ne praštaju.

„Političari, intelektualci, generali, pisci, srpske 'demokrate' BogdanBogdanović, Srđa Popović, Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, Bora Ćosić,Vojin Dimitrijević i gomilica beogradskih dama koje ne znaju za stid, ačija imena zbog lične nelagode ne navodim, svi govore moralistički, borese za ljudska prava, ratuju da spreče 'humanitarnu katastrofu', da zaštiteAlbance od 'etničkog čišćenja' i progona... Iza te moralističke idemokratske retorike stoje goli finansijski, ekonomski, strateški interesii ciljevi: stoji kapital i profit“, piše Ćosić (Vreme zmija, str. 125).

Šta, međutim, stoji iza ovakve Ćosićeve retorike i da li posle nje išta ostaje?

Zlatko Paković