Кормилари и мали од палубе

На, претпрошле суботе објављен, мој текст „Разорени умови елите” – у којем централно место критикованог заузима Добрица Ћосић, а место сведока Видосав Стевановић, са сведочењем о националистичкој помами пре, током и после устоличавања Слободана Милошевића (изнетим у књизи „Дневник самоће: избор фрагмената1988 – 1993.“) – није реаговао Ћосић или неко други од позваних, још делатнихакадемика, него се, прошле суботе, написом под опскурним насловом „Заорана лединаума“, јавио извесни Ненад Кебара, „књижевник и издавач из Крагујевца“, да, узнепојамно незнање (не часећи часа, објавило се већ у наслову), искаже и страх одистине.

Дакле, кад човек јавно тврди да је српски ратнохушкачки национализам из другеполовине осамдесетих година производ националне елите и кад прозове именанајзначајнијих за тај подухват, на његове речи неће јавно реаговати ти о којима јереч, крманоши идеје да „сви Срби треба да живе у једној држави“ или „да су српскегранице тамо где су српски гробови“, него неки мали од палубе, са задатком да будешто безобзирнији према чињеницама. Ипак, не треба занемарити функцију тог малог одпалубе. Он обавља оне послове без којих би се брод национализма, још у приобаљу,угушио у сопственом задаху.

Да видимо, сада, шта ниче на „ледини ума“, додуше „заораној“, дакле,ледини или уму са браздом – тек започетом!

Прво, у мом тексту не постоји „стајалиште... које промишља друштво, пресвега српско, као строго контролисано од стране тајне државне службе“.

Писао сам да тајне државне службе не раде само на прикупљању, од јавности скриваних, информација него и на производњи оних које су у очигледној супротности са стварношћу и да је таква делатност у служби или клике на власти или клике која ка њој безочно граби. Дакле, нема ни најмањих назнака становишту да је српско друштво „строго контролисано од стране тајне државне службе“. Овде је реч о злокобној делатности те и такве службе која добија на замаху кад је на власти или у освајању власти нека клика, као што је то била она милошевићевска. Нажалост, на „ледини ума“ не знају шта је то клика (clique). Ипак се та ледина тек заорава.

Друго са исте ледине стиже у виду предлога за Видосава Стевановића: „Могао би макар да се захвали на Ниновој награди, зашто не и на Андрићевој, јер то без служби безбедности, је л' да, Паковићу (то се зове отменост, моја примедба), у то време није ишло.“

Пошто ми ни на крај памети није да тврдим да се „интерес службе спушта од општих до готово безначајних ствари“, како моје ставове тумачи „ум ледине“, пардон! „ледина ума“ (било би, дакако, поетичније рећи „ледници ума“, али, леднике не вреди орати), тако и наведени предлог, као и све остале поникле из исте умоледине, сматрам стопостотно бесмисленим, дакле, савршено бесмисленим.

Треће, „Златко Паковић је и један од ретких који су сасвим убеђени даВидосав Стевановић није написао кужну хумореску 'Војко и Савле'... А какоон то зна ко није аутор ако му није познато ко заиста јесте, ко је то њемуу поверењу рекао када то нико други нигде јавно није изнео?!“ И ко ће јошда каже како глупост није злонамерна?!

а) Уколико не знамо ко је аутор неког текста, можемо знати ко то није.

б) Ако нема доказа да је Стевановић писао „хумореску“, онда нико немаправа да од њега тражи да доказује своју недужност. Валидни су само доказиза кривицу, невиност се не доказује.

в) „... нико други нигде јавно није изнео?!“ Шта? То да Стевановић нијеаутор „хумореске“. Погрешно. Питање је: Ко тврди да он јесте њен аутор? Одговор: некадашњи припадници СДБ-а и КОС-а. Поновио је то и ове године један из тог низа (у телевизијској емисији „Инсајдер“).

г) Гласине јесу рационализација за „ледину ума“, али никакви судови за разум. Док се не докаже супротно, обавезујући је став да је ауторство „хумореске“ Стевановићу само приписано, а да он није њен аутор.

д) Зна се у чијем је кабинету „хумореска“ осмишљена и ко је све одговоран за њено објављивање. Не зна се ко јој је аутор, али је јасно какав је то аутор. Мали од палубе чији се литерарни стил не разликује од стила аутора „Заоране ледине ума“. 

Четврто, циљ оваквог реаговања на мој текст искључиво је у блаћењуличности и дела Видосава Стевановића. Зашто? То је питање на које можемоодговорити само ако оставимо занемарљиве величине и у обзир узмемо онезнатне, кормиларе српског национализма.

Говоримо о величинама, као у математици, јер је и нација за националистеаприорни суд. Он не проистиче из искуства, неминован је и условљава свакумисао. Он одређује шта се уопште може и сме мислити.

Током Милошевићеве тронизације, Видосав Стевановић, који је до тада и самприпадао националној елити, није пристао на националистичко „разарање ума“и нашао се на другој страни. „Оци нације“ то не праштају.

„Политичари, интелектуалци, генерали, писци, српске 'демократе' БогданБогдановић, Срђа Поповић, Видосав Стевановић, Мирко Ковач, Бора Ћосић,Војин Димитријевић и гомилица београдских дама које не знају за стид, ачија имена због личне нелагоде не наводим, сви говоре моралистички, боресе за људска права, ратују да спрече 'хуманитарну катастрофу', да заштитеАлбанце од 'етничког чишћења' и прогона... Иза те моралистичке идемократске реторике стоје голи финансијски, економски, стратешки интересии циљеви: стоји капитал и профит“, пише Ћосић (Време змија, стр. 125).

Шта, међутим, стоји иза овакве Ћосићеве реторике и да ли после ње ишта остаје?

Златко Паковић