Mediji, voljno i nevoljno

Istraživači javnog mnjenja tvrde da stepen važnosti „kosovskog pitanja” kod građana Srbije varira zavisno od toga koliko je ono naglašeno kao medijska tema. Hoće se reći, i procentima se dokazuje, sledeće: kad ga mediji potenciraju kao prvorazrednu političku aktuelnost, ankete pokazuju da je narodu više stalo do očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje; kad mediji pomere pažnju s kosmetskog čvora na druge dileme, povode i zbitija – građani na vrh liste prioriteta (i očekivanja od države da nađe rešenje) stavljaju privredni zastoj, nezaposlenost, poskupljenja, korupciju...

Da je baš tako jednostavno, političari bi još više nego do sada nastojali da upregnu novinare u sopstvena kola, pa da zajednički uveravaju javnost u ispravnost svojih političkih poteza i optimalnost donetih odluka. Ali, i na ovoj medijskoj strani ima sile koja se ne da upotrebiti-zloupotrebiti. Tako je bilo ovih dana povodom zasedanja Generalne skupštine UN. Našlo se medija na kojima je moglo otvorenije da se govori o zavrzlamama u vezi s rezolucijom Srbije i drugačije sudi o značaju krajnjeg ishoda i „usaglašavanja” sa EU. Čulo se štošta o ucenama i ustupcima, o izvesnim gubicima i neizvesnoj dobiti...

Potvrdivši time otvorenost za mišljenja drugačija od zvaničnog, mediji su uvažili i oštru podeljenost na političkoj sceni Srbije gde je doskora, bar deklarativno, stav o sudbini Kosmeta izgledao čvrst i jedinstven.

No, vredi promisliti o suptilnijim vidovima uticaja na javnost kroz TV program, mimo njegovog informativnog dela. Upravo u danima kad se lomilo kakve će vesti stići iz Brisela i Njujorka i da li će istraumiranoj naciji biti servirane kao još jedna gorka pilula ili kao utešna slatka bombona, TV B92 je svojim filmskim programom vratio gledalište u poratnu Bosnu.

Slučajan ili nameran izbor (e da bismo se baš u ovom času podsetili ko smo i šta smo)?

Te smo gledali Ričarda Gira kako lovi „srpskog skota”, spasava se od sekire pomahnitalog istetoviranog Srbina, pregovara sa Srbima koji se izdaju međusobno, obilazi zgarišta iza pohoda „srpskih bandi”, hvata srpskog zločinca i prepušta ga muslimanskim seljacima... Tako to izgleda u filmu „Lov po Bosni” Ričarda Šeparda, prikazanom (ne prvi put na TV) u ponedeljak (20.55), repriziranom u utorak (14.00).

Američkoj verziji naših ratovanja najavljuju se novi prilozi – sada s potpisom Anđeline Džoli. Naše pak mazohističko istrajavanje na TV prikazivanju američke propagandne matrice možda ima smisla samo zbog poruke iz ove replike u pomenutom filmu: „Ono što vidiš i ono što se stvarno dogodilo ponekad su dve sasvim različite stvari”, kaže iskusni ratni TV snimatelj mladom reporteru, diplomcu žurnalistike.

Rečeno važi za televiziju. Ali i za film.