Медији, вољно и невољно

Истраживачи јавног мњења тврде да степен важности „косовског питања” код грађана Србије варира зависно од тога колико је оно наглашено као медијска тема. Хоће се рећи, и процентима се доказује, следеће: кад га медији потенцирају као прворазредну политичку актуелност, анкете показују да је народу више стало до очувања суверенитета и територијалног интегритета земље; кад медији помере пажњу с косметског чвора на друге дилеме, поводе и збитија – грађани на врх листе приоритета (и очекивања од државе да нађе решење) стављају привредни застој, незапосленост, поскупљења, корупцију...

Да је баш тако једноставно, политичари би још више него до сада настојали да упрегну новинаре у сопствена кола, па да заједнички уверавају јавност у исправност својих политичких потеза и оптималност донетих одлука. Али, и на овој медијској страни има силе која се не да употребити-злоупотребити. Тако је било ових дана поводом заседања Генералне скупштине УН. Нашло се медија на којима је могло отвореније да се говори о заврзламама у вези с резолуцијом Србије и другачије суди о значају крајњег исхода и „усаглашавања” са ЕУ. Чуло се штошта о уценама и уступцима, о извесним губицима и неизвесној добити...

Потврдивши тиме отвореност за мишљења другачија од званичног, медији су уважили и оштру подељеност на политичкој сцени Србије где је доскора, бар декларативно, став о судбини Космета изгледао чврст и јединствен.

Но, вреди промислити о суптилнијим видовима утицаја на јавност кроз ТВ програм, мимо његовог информативног дела. Управо у данима кад се ломило какве ће вести стићи из Брисела и Њујорка и да ли ће истраумираној нацији бити сервиране као још једна горка пилула или као утешна слатка бомбона, ТВ Б92 је својим филмским програмом вратио гледалиште у поратну Босну.

Случајан или намеран избор (е да бисмо се баш у овом часу подсетили ко смо и шта смо)?

Те смо гледали Ричарда Гира како лови „српског скота”, спасава се од секире помахниталог истетовираног Србина, преговара са Србима који се издају међусобно, обилази згаришта иза похода „српских банди”, хвата српског злочинца и препушта га муслиманским сељацима... Тако то изгледа у филму „Лов по Босни” Ричарда Шепарда, приказаном (не први пут на ТВ) у понедељак (20.55), репризираном у уторак (14.00).

Америчкој верзији наших ратовања најављују се нови прилози – сада с потписом Анђелине Џоли. Наше пак мазохистичко истрајавање на ТВ приказивању америчке пропагандне матрице можда има смисла само због поруке из ове реплике у поменутом филму: „Оно што видиш и оно што се стварно догодило понекад су две сасвим различите ствари”, каже искусни ратни ТВ сниматељ младом репортеру, дипломцу журналистике.

Речено важи за телевизију. Али и за филм.