Tajna beogradskog imama

Brojeći poslednje nedelje službe, najstariji beogradski imam drži se postulata još iz vremena kada je, pre 41 godinu, kao tesar zemunskog „Žegrapa”, zakoračio u Bajrakli džamiju. Posvećen Kuranu, veri u božju volju i njenu predodređenost, provodio je život u senci. „Čovek može više da vidi iz pozadine, nego kada je isturen. Jer, ako ste napred, uvek ima neko iza vaših leđa. Može da vas gurne, ili da vas pridrži”, kaže hadži Redžo Efendija Nukić.

Do kraja godine, šezdesetpetogodišnji tihi imam odlazi u penziju, ali Beograd neće ostati bez svog Redže, njegove mudrosti i vere u ljude. Efendija nije ostavio nikakve dugove Beogradu i Srbiji.

Više od četiri decenije bio je svedok i srećnih i smutnih vremena, upoznao je sve srpske vladare kojima je bio na ustoličenju, znao je svaku muku i radost muslimana od Malog Zvornika do Prokuplja, stekao je brojne prijatelje hrišćane s kojima odlazi na brodić kod Slankamena, ali je u tom ludom i krvavom balkanskom vrtlogu ostao svoj. Često neshvaćen, a uvek poštovan.

Bio je dečak kada je iz bosanskog sela Cerska kod Vlasenice krenuo u svet, a tačka na kraju njegovog univerzuma tada je bila iscrtana u vojvođanskom Lovćencu, gde je brzo stekaozvanjesezonskog radnika. Posle pešadijske obuke u Tuzli i na Palama, gde je bio komandir straže, polako se primicao Beogradu, tražeći posao. Našao ga je u „Žegrapu”, pomislio je da će ostati zauvek tesar, ali je jednoga dana u Malom Zvorniku slušao govor tada njemu nepoznatog imama Hamdije Jusufspahića.

– Dao sam sebi u zadatak da ću do tog čoveka doći. Govorio je lepo, pozivao ljude na slogu i mir. Bila je 1969. godina. Počeo sam da navraćam u beogradsku džamiju. Upoznao sam se s muftijom i tako je krenulo.

Završivši petogodišnje školovanje na Alahudin medresi u Prištini, postao je prvi službenik odbora Islamske zajednice u Beogradu. Muftijstvo je bilo veliko, a malo se ljudi zadržavalo, tek godinu-dve, pa je sav teret pao na muftijina i njegova pleća.

– Moja žena je s decom živela kod oca u Bosni 18 godina, a ja sam po Beogradu lutao kao podstanar, seleći se od Kapetan-Mišine, do Cvijićeve ulice. Ali,služba i molitve su mi davale snagu. Svakog petka ujutru putovao sam onim čuvenim autobusom „Niš ekspres da održim džumu. Taman se vratim do Beograda, neko me zove na drugu stranu Srbije, pa trk tamo. A ljudi me jedva čekaju. Nema ih mnogo, ali su veseli. Često pričam, postao sam leteći imam.

Bilo je to spokojno doba. Na zidu njegove kancelarije dominira slika iz šezdesetih godina. Tito, patrijarh German i imam Bajrakli džamije Abdulah Hadžić. Tu sliku je zatekao u kancelariji i ne sklanja je. Ne krije da je jugonostalgičar, jer druge države nije imao.

Kad ga pitaju zašto, on odgovara: „Bogu se molim i predsednika volim. I kasnije, koji god je predsednik dolazio –odMiloševića, Ćosića, Milutinovića, Koštunicei Tadića – svi oni su bili moji predsednici. Islam traži da se predsednici poštuju, ali i od njih traži da razmišljaju o svim građanima, jer su ga svi birali. Bio mi je simpatičan Milutinović. Poslednji put sam ga video u Patrijaršiji, pred njegov odlazak u Hag. Rekao sam mu:„Vi ne zaslužujete to, Bog će vas pogledati”. On je bio jako uznemiren.

Dugo se vrtelo na televiziji kada se rukovao s Dobricom Ćosićem, pošto je postao predsednik SRJ. Sretao se i s Miloševićem, a uoči demonstracija 9. marta u Bajrakli džamiju su došli Mićunović i Đinđić.

– Jeli smo prebranac, kad Đinđić pitamuftiju Jusufspahića: „Zašto muslimani navijaju za vlast. Gde god ih ima u većini, SPS pobeđuje”. Muftija se nasmejao i pokazao na mene: „Vidite s njim”. Ja odgovorim Mićunoviću: „Ja ne znam šta se iza brda valja, a sa ovima znam”.

Efendija Redžo je voleo da šeta Knez-Mihailovom ulicom u odori, a kada je počeo rat u Bosni, đubu i čalmu je nosio u koferu. Usledile su „godine kijameta”. Imam odmahne rukom kada ih se priseti. Poslednji put je prošetao u odori Beogradom kada se vraćao sa sahranepatrijarha Pavla, a zatim se s popom, zemljakom iz Bijeljine, prošetao gradom.

– Postoje dve stvari kojih se držim.Verovati u Boga i poštovati zakon sredine u kojoj živiš. Ako ti taj zakon ne obezbeđuje bezbednost, po islamu, traži pravo ili čini hidžru – iseli se – kaže imam.

Ali,on se zaljubio u Beograd i ostao više nego što je morao, živeći u stanu od 19 kvadrata koji je dobio od grada uz pomoć Veselina Boškovića 1994. godine. Uzalud je kasnije pisao gotovo svim vladarima i gradonačelnicima posle 5. oktobra.

– Odgovaraju mi dana stan imaju pravo prvoborci, glumci, a hodža i sveštenika nigde. Ja nemam nameru da budem borac u ovim godinama. Najdraži gradovi na svetu su mi Beograd i Sarajevo, zato što su kosmopolitski. To su najlepši gradovi za mlade ljude.U oba žive moji sinovi i unuci. Ali u Beogradu nemam gde decu da okupim, ni vernike da pozovem u goste.

Tek tada starom imamu zasuze oči, ali samo na trenutak. Ni traga želje za osvetom i pobunom, ni trunke mržnje, dok započinje priču o svojoj ličnoj tragediji.Kuća njegovog oca tokom rata u Bosni je srušena, a otac, majka i imamov najmlađi sin Mensur su izbegli u Srebrenicu. Kada su stigli u zaštićenu zonu,pod snagama UN, Mensur je imao 15 godina. Kada su snage vojske RS ušle u grad, i odvojili muškarce od žena i staraca, imao je 18.

– Od tada se ne zna ništa za njega. Ni traga ni glasa. Nije živ. Jedna Nemica me pitala:„Zašto se vi uopšte smejete”, a ja sam joj odgovorio: „Prvi put razgovarate sa čovekom koji veruje. Ja imam još tri sina i ćerku. I oni su živi, a Mensurova sudbina je bila takva. Ako je Bog rekao da moj sin bude mrtav, nisam ga mogao spasti ni ja, ni Milošević, ni Izetbegović, ni Tuđman, ni vaš Helmut Kol. Ako je Bog rekao da moj sin živi, isti ti ljudi ne mogu ga ubiti.Jer, čovek uvek u sebi mora da traži uzrok.

Aleksandar Apostolovski