Тајна београдског имама

Бројећи последње недеље службе, најстарији београдски имам држи се постулата још из времена када је, пре 41 годину, као тесар земунског „Жеграпа”, закорачио у Бајракли џамију. Посвећен Курану, вери у божју вољу и њену предодређеност, проводио је живот у сенци. „Човек може више да види из позадине, него када је истурен. Јер, ако сте напред, увек има неко иза ваших леђа. Може да вас гурне, или да вас придржи”, каже хаџи Реџо Ефендија Нукић.

До краја године, шездесетпетогодишњи тихи имам одлази у пензију, али Београд неће остати без свог Реџе, његове мудрости и вере у људе. Ефендија није оставио никакве дугове Београду и Србији.

Више од четири деценије био је сведок и срећних и смутних времена, упознао је све српске владаре којима је био на устоличењу, знао је сваку муку и радост муслимана од Малог Зворника до Прокупља, стекао је бројне пријатеље хришћане с којима одлази на бродић код Сланкамена, али је у том лудом и крвавом балканском вртлогу остао свој. Често несхваћен, а увек поштован.

Био је дечак када је из босанског села Церска код Власенице кренуо у свет, а тачка на крају његовог универзума тада је била исцртана у војвођанском Ловћенцу, где је брзо стекаозвањесезонског радника. После пешадијске обуке у Тузли и на Палама, где је био командир страже, полако се примицао Београду, тражећи посао. Нашао га је у „Жеграпу”, помислио је да ће остати заувек тесар, али је једнога дана у Малом Зворнику слушао говор тада њему непознатог имама Хамдије Јусуфспахића.

– Дао сам себи у задатак да ћу до тог човека доћи. Говорио је лепо, позивао људе на слогу и мир. Била је 1969. година. Почео сам да навраћам у београдску џамију. Упознао сам се с муфтијом и тако је кренуло.

Завршивши петогодишње школовање на Алахудин медреси у Приштини, постао је први службеник одбора Исламске заједнице у Београду. Муфтијство је било велико, а мало се људи задржавало, тек годину-две, па је сав терет пао на муфтијина и његова плећа.

– Моја жена је с децом живела код оца у Босни 18 година, а ја сам по Београду лутао као подстанар, селећи се од Капетан-Мишине, до Цвијићеве улице. Али,служба и молитве су ми давале снагу. Сваког петка ујутру путовао сам оним чувеним аутобусом „Ниш експрес да одржим џуму. Таман се вратим до Београда, неко ме зове на другу страну Србије, па трк тамо. А људи ме једва чекају. Нема их много, али су весели. Често причам, постао сам летећи имам.

Било је то спокојно доба. На зиду његове канцеларије доминира слика из шездесетих година. Тито, патријарх Герман и имам Бајракли џамије Абдулах Хаџић. Ту слику је затекао у канцеларији и не склања је. Не крије да је југоносталгичар, јер друге државе није имао.

Кад га питају зашто, он одговара: „Богу се молим и председника волим. И касније, који год је председник долазио –одМилошевића, Ћосића, Милутиновића, Коштуницеи Тадића – сви они су били моји председници. Ислам тражи да се председници поштују, али и од њих тражи да размишљају о свим грађанима, јер су га сви бирали. Био ми је симпатичан Милутиновић. Последњи пут сам га видео у Патријаршији, пред његов одлазак у Хаг. Рекао сам му:„Ви не заслужујете то, Бог ће вас погледати”. Он је био јако узнемирен.

Дуго се вртело на телевизији када се руковао с Добрицом Ћосићем, пошто је постао председник СРЈ. Сретао се и с Милошевићем, а уочи демонстрација 9. марта у Бајракли џамију су дошли Мићуновић и Ђинђић.

– Јели смо пребранац, кад Ђинђић питамуфтију Јусуфспахића: „Зашто муслимани навијају за власт. Где год их има у већини, СПС побеђује”. Муфтија се насмејао и показао на мене: „Видите с њим”. Ја одговорим Мићуновићу: „Ја не знам шта се иза брда ваља, а са овима знам”.

Ефендија Реџо је волео да шета Кнез-Михаиловом улицом у одори, а када је почео рат у Босни, ђубу и чалму је носио у коферу. Уследиле су „године кијамета”. Имам одмахне руком када их се присети. Последњи пут је прошетао у одори Београдом када се враћао са сахранепатријарха Павла, а затим се с попом, земљаком из Бијељине, прошетао градом.

– Постоје две ствари којих се држим.Веровати у Бога и поштовати закон средине у којој живиш. Ако ти тај закон не обезбеђује безбедност, по исламу, тражи право или чини хиџру – исели се – каже имам.

Али,он се заљубио у Београд и остао више него што је морао, живећи у стану од 19 квадрата који је добио од града уз помоћ Веселина Бошковића 1994. године. Узалуд је касније писао готово свим владарима и градоначелницима после 5. октобра.

– Одговарају ми дана стан имају право првоборци, глумци, а хоџа и свештеника нигде. Ја немам намеру да будем борац у овим годинама. Најдражи градови на свету су ми Београд и Сарајево, зато што су космополитски. То су најлепши градови за младе људе.У оба живе моји синови и унуци. Али у Београду немам где децу да окупим, ни вернике да позовем у госте.

Тек тада старом имаму засузе очи, али само на тренутак. Ни трага жеље за осветом и побуном, ни трунке мржње, док започиње причу о својој личној трагедији.Кућа његовог оца током рата у Босни је срушена, а отац, мајка и имамов најмлађи син Менсур су избегли у Сребреницу. Када су стигли у заштићену зону,под снагама УН, Менсур је имао 15 година. Када су снаге војске РС ушле у град, и одвојили мушкарце од жена и стараца, имао је 18.

– Од тада се не зна ништа за њега. Ни трага ни гласа. Није жив. Једна Немица ме питала:„Зашто се ви уопште смејете”, а ја сам јој одговорио: „Први пут разговарате са човеком који верује. Ја имам још три сина и ћерку. И они су живи, а Менсурова судбина је била таква. Ако је Бог рекао да мој син буде мртав, нисам га могао спасти ни ја, ни Милошевић, ни Изетбеговић, ни Туђман, ни ваш Хелмут Кол. Ако је Бог рекао да мој син живи, исти ти људи не могу га убити.Јер, човек увек у себи мора да тражи узрок.

Александар Апостоловски