Sporo buđenje srpskih palanki

Sudeći po svemu što se ovog leta događalo i još događa u Srbiji moglo bi se primetiti da neke naše palanke doživljavaju blagu renesansu, što odmah i razumljivo treba uzeti s rezervom. Čak i pod pretpostavkom da neka događanja i nisu od velikog značaja za duhovno-kulturni život gradova i varošica, evidentno je da bi Niš (pozorišni i džez festival), Smederevo (Teatar tvrđava), Zaječar (gitarijada), Prilike kod Ivanjice (prvo okupljanje hiljadu izvođača izvorne muzike) trebalo da budu podsticajni i za sve ostale da pokrenu ,,mrtvo more” u svojim sredinama i oslobode se duhovne žabokrečine u koju tonu veći prostori naše zemlje lišeni pokretačke energije i lepote. Guča i Egzit, činjenica je, prevazišli su sva očekivanja i bilo šta da mislimo o ovim muzičkim manifestacijama svet je saznao za njih i oni su postali srpski brend.
Mnogo je, nažalost, onih gradova i gradića koji su zapustili ili i sasvim napustili višedecenijsku tradiciju, poput Aranđelovca u kome su ,,Mermer i zvuci” nadaleko bili poznati po stvaralaštvu i muziciranju pravih umetnika iz naše zemlje i sveta. Vajarska dela neprocenjive vrednosti, koja su gradu pod Bukuljom poklonili njihovi stvaraoci, nažalost, skrnave se već dve decenije naočigled odgovornih. Hotel ,,Staro zdanje” koji je devastiran žalosno čami, zaboravljen od aranđelovačkih političkih dušebrižnika.
Umesto toga uglavnom svi naši gradovi-palanke privlače medijsku pažnju jedino kad ih iz temelja potresu lokalni izbori. Tada se svi ti veći ili manji gradovi transformišu u ogavnu kič propagandu, vašarski načičkani i okićeni bilbordima i plakatima lidera partija čiji likovi, zašto ne reći i to, izazivaju degutantan osećaj zagađenog prostora. Nepodnošljiva lakoća kojom svaki put ponavljaju neku mantru o boljem životu zaista zaslužuje prezrenje.
Niko od njih, pri tom, ne pokazuje želju, kad se dokopa vlasti, da unapredi život izmanipulisanih birača i građana uopšte, niti ispoljava nameru da u ljudima podstakne energiju koja bi menjala duhovno sivilo i unela klice zaboravljene kulture. Osim jeftine, trivijalne svirke s obnaženim tzv. estradnim zvezdama i zvezdicama, ispraznosti i stereotipa borbe da se sačuva gola egzistencija, palanačka atmosfera čamotinje ponovo obavija gradić ili varošicu.
Zato i jeste od neprocenjive vrednosti buđenje u srpskim, ne samo urbanim, sredinama do kojeg dolazi jedino kad se pojave entuzijasti koji pokreću rađanje umetnosti razbijajući monotoniju učmale i zapuštene sredine. Bitna je i podrška čelnih ljudi na vlasti, kakvu je iskreno dao projektu ,,Teatar tvrđava” Predrag Umićević, predsednik Skupštine opštine Smederevo.
Prijatno je čuti i da se u mnogim gradovima i varošicama, pa i selima ,,kopa” po istoriji, traga za čuvenim imenima poniklim na tim prostorima, pretražuju dokumenta i već požuteli zapisi ne bi li se našao povod za dobro osmišljen kulturni događaj, da se zaboravljena mesta ožive i donesu određenoj sredini i ljudima u njoj bar tračak prosvetljenja. Nisu uvek neophodni niti mogućni visoki umetnički dometi. Bitno je podići se iz gliba nekulture i zapuštenog duha. U bilo kom smeru da se krene sa mrtve tačke, u kojoj se ukotvila depresivna i statična Srbija, bio bi znak za optimizam.
Mnogo je u našoj zemlji varošica i gradova koji, kao na tacni, imaju sve povode da podignu na viši nivo interesovanje svojih građana za stvaralaštvo i umetnička zbivanja. Za to su se potrudili istorijski događaji i značajna imena iz srpske književnosti i nauke, ali ih, nažalost, totalna nezainteresovanost za obogaćivanje duhovnog života u sopstvenoj sredini odvlači na stranu. Oni, čak, ni ne prepoznaju vrednosti istorijske, kulturne i duhovne baštine koju imaju.
Topola, prijatan gradić podno Oplenca, pripada ovoj kategoriji. Udaljen samo stotinak kilometara od Beograda, nastao u vreme Prvog srpskog ustanka i vožda Karađorđa Petrovića, nema gotovo nikakvu ambiciju da oplenački kompleks učini mekom koja, osim vrednih kulturnih i istorijskih spomenika, privlači turiste civilizacijskim odnosom prema svemu što jedan grad čini lepim, osobenim, kulturnim i autohtonim.
Izostala je ona najbitnija stavka – infrastruktura. Posle obilaska objekata iz vremena dinastije Karađorđević gosti nemaju gde da popiju kafu ili piće. Hektari i hektari guste šume pod zaštitom države deluju zapušteno. Takve su i staze pored kojih nema ni cveća niti bilo kakvog rastinja. Kraljeva vila i vila kraljice Marije zatvorene su za posete, dok je kraljičin bazen, nažalost, bukvalno pretvoren u deponiju. Zadužbina Karađorđevića je, kažu, zadužena da brine o oplenačkom kompleksu, a ova, opet, tvrdi da se, pošto se ne zna kome će pripasti posle restitucije, njima ne dopušta da ulažu novac!? Srpski Versaj ostavljen je, tako, da čeka nešto što će se dogoditi, samo ne znamo kad. 
novinar